Филателиста

30

мензулана.

Изгледа да су за време Карађорђа искоришћаване и по неке турске мензулане на цариградском друму, на ослобођеном делу земље али које и коликом обиму, не може се рећи. У условима Ичковог мира из 1807. године у тачки 10 предвиђало се да је Порта од одређене суме данка, који су Срби требали да плаћају Порти, била одредила 80.000 гроша за одржавање пошта (мензулана) (из "Нове српске историје" Мих. Гавриловића, у издању Српске књижевне задруге, св. 193). Значи да су постојале мензулане, кад се за њихово одржавање предвиђала поменута сума. А и Вук Стефановић Караџић у свом делу "Правитељствујушчи совјет сербски" пише о раду скупштине одржане у Београду у јануару 1811. године, између осталог:

"Да би Хајдук-Ваљка из Београда што прије кренули и од Петра и Миленка одвојили, начине Младен и Карађорђије писмо, као да су Турци ударили на Бању, па га у Гроцкој даду у Мезулану, те га оданде суруџија донесе у Београд трчећи колико игда може..." И из овога се види да су и пре 1811. године постојале мензулане у Карађорђевој Србији, а то су биле труске. Нигде пак нема помена да је тада постојала мензулана у Београду. По свој прилици да није ни постојала, што се може закључити и на основу дипломе, коју је Карађорђе издао 11. јануара 1811. године војводи Аксентију Миловановићу (који је добио на управу један део београдске нахије), у којој поред осталог, стоји: "Наредите две мензулане, једну у Београду, а другу у Остружници у којој хоћете имати по четири коња и три мезулџије...".

То би била прва српска установа у Београду за потребе поште која је могла бити подигнута 1811. године. Кад је и на којем месту била подигнута ова мензулана нема никаквих података. Али, због важност места, у коме су одржаване и скупштине, а ту је био и Совјет и друге установе, свакако да је ова мензулана била одмах, према одредби у дипломи, успостављена. Али са обзиром на одређени број коња и мезулџија морала је бити скромог обима. И важност ове мензулане није могла бити велика; њен делокруг није био велики; никакве везе није било са земљама ван Београдског пашалука, нити је пошта са Запада тада пролазила цариградским друмом кроз Србију, аи њено кратко трајање (до пропасти Карађорђеве Србије) имало је одраза на њену важност и на развитак њеног рада. Једино је овде значајно то, што је то први помен о успостављању српске мензулане у Београду и да је Карађорђе био први који је увидео потребу за ту мензулану.

По пропасти Србије 1813. године престао је рад у свим нахијским мензуланама па и у београдској.

Између Београда и Цариграда опет су јурили цариградским друмим обесни турски татари. Турске мензулане на том друму опет су прорадиле. Према подацима које имамо из 1815. и даље може се са сигурношћу тврдити да је постојала и мензулана у Београду.

У делу Мите Петровића "Финансије и установе обновљене Србије до