Филателиста

подухват за оновремену Србију. Главни иницијатор и наредбодавац кнез Милош уводи строге мере заштите од уношења заразних болести, захтева доследну примену правила, и свакодневно посредно, а често и лично надзире рад у успостављеним карантинима и састанцима. Кнежев утицај као аутократе на организовање рада санитарног кордона био је пресудан, и ако се тако може рећи, једино захваљујући таквој власти кордон је брзо и успешно заживео. Постављањем кордона према Турској, као прво, била је

Н

а

обезбеђена превентивна заштита здравља становништва, и друго, направљен је важа стратешки корак са државотворног становишта, успостављена је потпуна контрол границе аутономне Србије. Дуж границе је била распоређена наоружана стража, смештена по караулама и стражарским местима. У Србију се из Турске једино могло ући преко граничних прелаза на којима су били формирани контумаци, у оквиру којих се налазио карантин где је вршен здравствени преглед и инкубациона изолација путника, дезинфекција: припадајућих ствари путника, робе, животиња, поште..., после чега је издавана очисшишелна феда: здравствена потврда за путнике (феда личности, уједно и виза за улазак у Србију) >, за робу (феда еспаџа); дезинфикована пошта обележавана је: негатив-жигом или су отворена писма после третмана затварана воштаним печатом санитарне установе, и само после тога се могло преко границе за даље. Дужина потребног времена за карантинску изолацију људи одређивана је зависно од степена опасности преношења епидемије, и у складу са тим је мењана. На почетку рада санитарног кордона изолација путника трајала је 5 дана. У време без епидемије, приликом уласка у Србију путници нису имали обавезу карантинске изолације, као ни роба доношена из европске Турске, док је роба из Азије и даљих дестинација увек подвргавана караншинском шрешману. Независно од степена опасности и пошта је увек подвргавана карантинском чишћењу, јер се са сигурношћу није могло знати одакле писма долазе. За разлику од караншина, у коме је обављано превентивно стационирање путника, робе и животиња, погранична установа сасшанак није имао ту могућност, већ је искључиво служио за сусрет народа две суседне земље раздвојене санитарним кордоном. На сасшанку је могло да се разговара, уговара трговина, склапају уговори..., али под строгим санитарним надзором у за то одређеном простору (парлашорија) где је народ из суседних земаља био раздвојен дрвеним преградама, без могућности физичког контакта. Преко састанака у земљу су могле да уђу једино небрилеџчиве ствари и еспап без иодозришелног ' омота, само такаве су примане на чишћење (дезинфекцију); од прилеџчивих 5 ствари једино су примана мала писма без прилога, док су: путници, разне друге прилепчиве ствари, роба и писма сложена у пакетима упућивани у најближи карантин. Организационо се разликују три врсте састанака: самостални, у саставу са карантином и филијални (зависни од надлежног карантина).

Зборник закона и уредби, књ. 14, стр. 89, чл. 4 •Неприлепчиве ствари „су оне преко којих се није могла пренеши кужна зараза".

'"Подозрителни „сумњив)".

8Прилепчиве ствари „су оне преко којих се могла пренеши кужна зараза".