Филателиста

Овај кратак преглед цитата из Кнежеве преписке потврђује његову посвећеност, показану умешност у формирању санитарних установа и владарску одлучност да новоформирани кордон поуздано обавља заштиту јавног здравља од спољних епидемија.

Прво писано Упушсешво, као што се из цитата види, Кнез је одобрио 28. новембра 18536. године под пуним насловом „Насшавленије караншинским чиновницима и служишељима у Алексинцу Под којим сшоји Парлашорија Суџовочка и Грамадска". Успешно га је сачинио ослањајући се на аустријске прописе саветник Аврам Петронијевић уз помоћ малобројних лекара. Упушсшво је важило за све санитарне установе на српском кордону. Са оваквим правилима у раду, српске санитарне установе врло брзо су достигле ниво санитарне праксе европских установа. Примена Упутства и дисциплина особља строго је контролисана, а ако би завладао нехат и недисциплина, Кнез је предузимао оштре мере кажњавања.

Сваки караншин од особља је имао: директора, лекара, осмотритеља (задужен да води протокол карантираних лица, робе и осталих ствари), писара (задужен за званичну преписку), амбарџију, латова (поред осталог, задужен да прима писма, да их боде или отвара, кади, печати и испоручује за даље) и гвардијана (најмлађи карантински служитељ). У карантин се могло ући сваког дана један сат после изласка сунца, прављена је пауза за одмор запослених од 12 до 14 ч. и престајало се са радом (затваране капије) један сат пре заласка сунца. Писмоноше (татари и курири) имали су право уласка у карантин у свако доба дана и ноћи.

На сваком сасшанаку се налазио надзиратељ-старешина састанка који је обављао све прописане послове, водио протокол унетих и изнетих ствари и робе, наплаћивао таксу, старао се о радном времену; састанак је обично био отворен два пута недељно (временом број дана се повећавао), почињало се са радом сат после сванућа – у подне два сата паузе – и завршавало се један сат пре заласка сунца. Од особља, био је запослен и потребан број латова задужених за пријем, третирање и одашиљање писама.

У лето 1857. године куга се приближила Србији, епидемија је већ захватила места са друге стране границе Ниш и Лесковац где се свакодневно умирало. Приправност на српском кордону је подигнута на виши ниво, појачане су граничне страже и санитарна процедура у карантинима стриктно је примењивана. Група од 55 турских војника (низами) пошла је из Битоља за Београд, стигла 6. јула у Алексинац и одмах примљена на издржавање караншина, пред истек изолационо!г исџиџда 19. и 20. јула умиру двојица војника. Млади карантински доктор Х. Мајнарт погрешно дијагностицира узрок смрти, не препознаје кугу, и осталим војницима по истеку карантина издаје здравствену потврду (феду личности) они са тим улазе у Србију и настављају даље =. Пут их је водио преко Ражња (где умире трећи војник), Ћићевца, Параћина, Ћуприје, Јагодине, Багрдана (где умире четврти војник), затим настављају и стижу у Београд, а да срећом нико од војника више није страдао. Убрзо по одласку војника оболи меанџија који их је примио на конак, па оболе и у кући до механе (сви ће у кратком року умрети), и болест је наставила да се шири. Тако је грешком неискусног доктора карантина куга продрла у Србију. Јагодински заповедник хитно је поставио стражу око кућа заражених.

# Дрхив Србије, КК, 1-194