Фискултура кроз векове : предавање одржано на Коларчевом народном универзитету

25

ћанима донео вест о победи. По Херодотовом опису учнњен је у тој истој битки и један масовни тркачки подвиг. Тешко наоружана пешадија (под оклопом, са шлемом, штитом, копљем и мачем) била је заклоњена иза једног теренског узвишења, па је у одсудном тренутку, претрчала око 8 стадија (око 1.500 метара) и извршила напад на непријатеља, те га наглошћу овог свог удара потпуно поразила.

Колику су пажњу Грци посвећивали трчању види се и из тога што Битрувије (чувени римски архитекта) и Платон у својим делима помињу да су у атинским гимназијама видели чак покривене стазе за трчање на којима се вежбало за ружног времена.

Бацања су била исто тако важна грана телесних вежбања. Бацали су дисксс и копље.

Дискос је бацан, како исгледа, нарочитим стилом и то из места, зато се и данас такав стил зове хеленски, јер су сс Грци у то време називали Хеленима (или Јелинима), а Грцима су их назвали тек Римљани.

Копље је бацано у даљину, али је морало пасти у мету да би хитац био важећи. Метз је била нацртана, обично V виду круга, ка песковитом тлу бацалишта. Такмкчило се дакле у томе, ко ће из веће даљине погоДитн мету, а не само ко ће даље да баци. Копље се морало забости. Ту је, дакле, несумњив воЈно-лрипремни карактер овог вежбЗња.

Од скокова Грци су примењивали само скок у даљину и то у нарочитој сђорми. Приликом такмичења и тренкнга, дакле у агонистици, скакали су са бучицама. Оне су биле од камена или од метала. Према неким описима, изгледа да је скакач ове бучице одбацивао за време скока, како би постигао што већу даљину. Много је вероватније да их је задржавао у рукама, како би, замахнувши њима, могао боље да се одрази, а затим, вршећи преДмах у тренутку доскока, да доскочи што повољније и сигурније.