Француски романтичари и српска народна поезија

О

стању представити њену чудноватост, склад 5 ност, балансовање реченица, једноликост тонова, оштрину каденција. „Сећам се, вели Нодје, причајући о песми морлачкога постиљона који га је возио, сећам се једнога путовања које сам чинио на обали Јадрана. Месец је сијао оном плавом и непомичном светлошћу за коју човек мисли да је видео само у Италији; дуг жубор, али врло тих и врло свечан, жубор мора при слабој осеци. Точкови кола једнолико су шкрипали по песку, и ја, уморен од пешачења, а нарочито од великих успомена, оставих историјске равнице КампоФормиа. Био сам заспао, кад чудан шум песме морлачке потресе моје уво и пренесе ме у машти у сред ноћних концерата Пука, Ариела и свих духова Шекспирових, када, „скоро изишли из цвећа и још влажни од росе, стварају песме које _ људи нису никада чули.“

„Зашто се, вели Нодје, један образован духовит и осетљив човек не би бавио. скупљањем и објављивањем тих старих | споменика илирске поезијег То би можда био начин да се обнови љубав за тај лег народ и језик, који такође има своје кла