Француски романтичари и српска народна поезија

ВИ

од бола, а Јован Збогар на гилотину у Мантову, мрачан, нем и несрећан, као што је био целога свога живота.

Једна од главних особина романтичне књижевности, оно што ће се пред 1830 звати локална боја, код Нодјеа је још слабо развијена. Каткада, по која илирска реч: бога, сига, ргзтв, по нека појединост позајмљена из Фортиса. Нодје је у опште мало знао живот кдјије хтео описати, и за њега је личност јунака била много важнија од средине у којој се овај креће. Колико мало“ одговара стварности онај његов слепи морлачки гуслар који пева беду Далмације, горчину изгнаничкога леба, лепоте Макарске и Корчуле, са слушаоцима који ридају, слушајући његову тужбалицу („јер у нежном и окретном саставу Истранаца, све симпатије постају личне емоције, а сва осећања страсти“), и то у толикој мери да љубе и зубима гризу песак!

Као и у првом своме чланку о Словенској Књижевности, Шарл Нодје и овде речито прича утисак који оставља морлачка песма постиљона, наводи једну, очевидно личну, успомену: „Го је наизменично _и брво подражавање шумова, узвика, жу-

Пар а 43