Француски романтичари и српска народна поезија

ДИ

лешша је коју су икада гусле певале“. | Из Фортисове књиге Нодје је узео нешто |

топографских имена: Расо (Паг), Хпотпотад,

Момгатад, Шаза (Вис) Сазгеш (седам ка- |

стела између Спљета и Трогира), Хеш Лег таспа, неколико „морлачких“ речи: сија, ћапхаг, уикодаск, озуета, разте, агшећ, дгизаза, тар:5, оропске, Кајраск. Све је остало дело његове маште, мистификације. која стоји много ниже испод сличних покушаја Проспера Меримеа.

Друга је песма Га Еетше 4' Аззап, по"зната Жалосна тјесанца племенише Асанагинице, коју је Фортис први забележио, и која је доживела ретку срећу да је преводе Шарл Нодје, Проспер Мериме, Хердер, Пушкин и Гете. Њу је Нодје прво објавио у Илирском Телеграфу, као образац илирске народне поезије. Нодје је назива „једном од најславнијих песама морлачке књижевности“, вели за њу да је „виша од осталих које су му познате истинитошћу и пате-

тичношћу осећања“. Он се извињује што,

по савету критичара Књижевне Минерве, није саопштио и оригиналан текст; то није могао учинити јер илирски језик има извесних гласова који се не дају транскри-