Француски романтичари и српска народна поезија

А

та! апсћесоја пе! уегде бозсо) — код Фортиса, преводи „гора зелена“ за рате уетаоуатее (зелена равница), у место соШпе (брежуљак)!

Последња словенска песма коју је Нодје | прво у Илирском Телеграфу, а после у | Смари саопштио јесте Га Гистоје (свитац), Свијешњак, управо Згода Љувена од Игњата Борђића (/аупе ае Стога. Ту „лепу! анакреонску оду“ он зна по. „отменом та-' лијанском преводу“ доктора Стума. „Ђор-' ђић је, вели Нодје у једној примедби, Ана“ креон ' Морлака. Читање класика и похађање вароши дали су његовом стилу нешто од сјајне тражености, хиперболичнога одушевљења Талијана, његових суседа“. „Ако се усуђујем, вели Нодје, са овим слабим преводима, то је само у нади да ће она набавити Ђорђићу срећније тумаче, и да ће какав бољи надахнути глас дати му једнога дана, на коме језику, акценте достојније њега“. Свишњак, који је на енглески превео Персивал Гордон, изгледа му достојан поређења са Сфинксом Госпође де Криднер и Љубичииом Гетеовом. Он је ту песму нашао у „ученим мемоарима Апендинијевим о дубровачким старинама и илирској

и