Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ
срећници, и казујте право ако хоћете милости на страшноме суду Господњем. —
Цео сабор занеме од ла. Е
Окдопници привукоше робље пред престо краљев и црни најамници цопадаше на кодена, а један од њих викну колико га грло доносаше: | | |
— Милост, милсст, краљу господине! Све што је овај грешни старац изговорио није истина. Ми смо одбегли с тога што нам светла краљица не хтеде примити сткупа, који су наше родбине нудиле, одбегосмо у Шриморје где се надасмо наћи галије које би нас кући одвевде. Али нас у Зети повнадоше и ухватише Душанови људи, п само су нам тако обећали живот оставити, ако пред лицем високог ти краљевства посведочимб да нас је светла краљица поткупшла да убијемо Душана. Наш је живот у Божјој руци, ми се не можемо криво заклињати, тако нам Бог помогао. Ми нисмо ни видели Византије, а камоли нападали на Душана !
Зликовачка савест беше се већ сасвим опоравила од погреса византијског, а по свему што су тога часа видели у сабору, очевидно беше корисније сведочити против Андонија него против краљице...
Не може се описати бура која завлада већем после ових речи зликовачких. _ — Веленздаја! У тамницу! На спалишште ! Велеиздаја — орило се са свију страна.
Сви велмужи јурнуше с мачевима на несрећнога старца и убили би га на месту, да га сама мудра краљица није својим прсима заштитила.
| — Не-те, племенита господо. — узвикивала је краљица
колико је игда могла, да је само у оном жагору чују — немојте у љутини грешити душе. Можда робље лаже надајући се поклону и слободи својој. А најзад, ако је истина, овај је старац само мене увредио. Пустите да му ми судимо, пошто се зрело испитају све околности. Нека га само притворе ва. сада !
— Млога лета краљици! У тамницу е калуђером ! орило се из свију прсију.
Краљ даде знак. Страже дођоше, везаше оца Андонија, и поведоше у тамницу.
16