Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

— Милост, милсст бабо! — јечао је Душан и клечећи љубио му. је обе руке. на

— Чекај сине... Ни та страхоба, ни тај ужас вије ништа. Моја приповетка тек почиње. На ране полицу ну очима младога краља ударише благе облоге, и мало помало зарастоше те ране, и сета само она једна велика невидљива, рана на срцу, која ни до данас није варасла, која ви у грсбу неће зарасти, јер је њу рођени отац задао своме рођеном вину. Али ни видљиве ни невидљиве ране, ни слепило младога краља, све то не беше доста маћеси његовој и она није мировала док он није прогнат из свију земаља прародитељеских, док он није заједно са женом и сином пошао по свету као краљевски просјак да тражи гестопримства у туђина, да се као и сваки слепац у Бога потуца од немила до недрата. Други слепци не морају сви бити просјаци. Многи с(д њих добију дар Божји да певају уз гусле, они својим певањем зар ађују комад црнога хљеба, а краљевић-слепац морао је и горки изгнанички хлеб за се и за своје најмилије примити из руку својих највећих непријатеља, јер се краљица-маћеха не осећаше сигурна, ако се они склоне код свога таста и оца, код цара бугарског Смиљца, него их је послала својим родитељима чак у Византију... У том понижењу, које је годинама трајало, млади краљ и његова млада имађаху само једну једину радост, која им је давала снаге да издрже своју црну судбину, а та једина радост беше њихов синчић. Мајка није могла да се наприча како је лепа њихова румена јабука, како је сјајно сунце њено, како дивно расте срећа њена. Јадни отац није могао видети ни ту јабуку, ни то сунце, ни ту срећу своју, он је само рукама пипао његове од играња зажарене пуначке обрашчиће, ссећао је сву топлину њихову, и та топлина кравила је смрзнуто и ојађено срце његово, и кад је по глави помиловао дете своје, п кад је осетио сву мекоту и све богаство свилене кбсе његове, онда. је за тренутак заборављао своју невољу. Па и за то мало среће позавидео им је нечастиви, п стаде слати разне тешке болештине на ту једину узданицу јадних прогнаника. Закука млада мајка: Погледај, Господару, како ивбледеше руже на пуначким обрагима нашег анђела, погле какве се пеге ссуше по његовом пуначком телу". — „Не

191