Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

видим, љубо моја.“ — „Опрости, Господару, што због детета заборавих да ти више не видиш ни оно велико сунце на небу, а камо ли ово наше мало сунце. Опроети ! Али опипај његову слатку главицу, пређи рукама по његовој слаткој внави > И слепац је урадио тако, и осети да је дете у најстраш!нијој ватруштини, па испресише од својих високих византијских „пријатеља“ поред насушног хлеба, и њихсве лекарс. То беху душевни људи, они једини не видеше у болеснсм детету непријатељско ишчадије, него само болесника, и ле чише га — Бог им дао и овог и оног света! — и пселе много црних дана, које јадни родитељи проведоше, премирући од страха, и после много црних ноћи, које су пробденисали крај болесничке постељице, једно јутро викну мајка радосно: „Прогледало је опет наше сунце, Господару |» Ах, што не можеш да видиш први осмејак на његовом лицу.“ — „Осетићу га ја, љубо“ рече отац и пође руком по упалим обрашчићима, детињим да осети осмејак... Мора бити да је од радости плакао, јер дете сави своје омршавеле руке око врата свог оца, па га стаде љубити и говорити : „Не плачи бабо, ја сам оздравио, ја ћу опет да се играм, где је мој дрвени коњ2“ „Ево га, злато моје, грца мајка и доноси му играчку. И дете скаче из постеље и почиње да се пшгра... И мајка је опет радећи по кући весело певушила, а са лица беднога слепца није силазио осмејак тихе среће... Али то нечастивоме није било право... И не прође неколико месеци а мајка опет закука: „Куку мене, Господару, наш Душко не може ни гутљај воде да прогута, а камоли да се храни". А њен Господар је теши п вели : неће то бити ништа, назебло дете играјући се па добило крајнике, за дватри дана то бе проћи... Али није прошло, и дете је сагоревало у својој болештини, и гушило се, јер није могло дисати.- И зовнуше опет оне душевне лекаре, који су га једанпут спасли и употребише људи сву своју дубоку науку и сву вештину својих руку, али не мегсше помоћи и скрушено рекоше: „Овде само Господ Бог може -помоћи“, а ми грешни људи не можемо, јер ова је болест гуштер, ево опипајте детињи врат, па ћете осетити и тело и ноге белога гуштера ! Молите се Богу да уклони из гуше вашега детета ту неман, јер је она досад много хиљада деце удавила у самој нашој великој вароши.“ И лекари сетавише

192