Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

за краљевим столом. Он је чувао чаршаве са стола и старао се да на време буду опрани и. углачани.

Мало даље била јекућа великога ставилца, који је онда био не само оно што се данас зове маршал двора, него је имао п многе друге дужнести. Име његове службе долази од глагола ставити, поставити. Он је наређивао да се пестави сто за краља п његову свиту, он је наређивао када да се ложе ватре у сокаљнику и шта да се кува или пече, он је наређивао када да се виче „на воду“, тј. разашиљао је своје слуге по целоме краљевском селу пли насељу да свиче сву гсспоштину на прање руку, јер је време за ручак или вечеру. Он седи за краљевским столом, јер он на њему сече п дели месо, а после ручка он се стара да-се покупи све посуђе да се опере и убрише. Ставилац држи у реду целу краљеву кућу, и његова служба постаје све важнија што више има људи на краљевој храни. Он управља гестоприметвем у краљевим дворима, он прима госте, он их уводи код Краља, одређује им и спрема станове, одређује им места за краљевским стелем. Он дели коњушарима 806, сено и сламу ва коње. Он заповеда свима млађима у двору, који га безусловно слушају, јер његов украшени ставилачки штап није само знак његсвог достојанства, као данас палица дворскога маршала, него је она имала обичај да свакога непсслушног елугу светно опаучи. У време рата краљев ставилац се брине ва краљев

шатор и за све што Краљу лично треба, јер он иде свуда с њим.

Сасвим према, великој вгради ва краља и краљицу било је „становиште Архиспископово“, са свима прсеторијама пстребним ва духовни суд, и ва управу над целокупном црквсм све српске земље и приморске. И у тој згради беху многе собе и Ћелије за многобројне духовнике, који су по црквеном послу долазили чак и из најудаљенијих цркава и манастира, и за многе гесте Митрополитове,

Још даље, на периферији овога краљевског насеља, буо је јед дан полукруг неких приземних зграда, У којима, је становала краљева гарда, с дугачким низом штала за њене КОЊЕ.

Иза ове, како би се данас рекло, гардијске касарне, беху колибе краљевих псара и соколара, краљевих ведовара, сву-

207