Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

чери, јер онда је не само био сигуран да ће видети краља, него да ће својима моћи причати како је код њега ручао или вечерао, јер је сваки знао да ће га велики ставилац позвати да седне за трпезу, за којом има места. Ако је за трпевом врло много званица, сваки је гледалац био сигуран да у двору неће остати ни гладан ни жедан, јер је сваки међу гостима нашао да поздрави некога свога познаника, који му је понешто од јела додавао преко рамена, а сваки је то знао да ће после „првих трпеза“ тј. кад устану гссти, сви гледаоци бити позвани да поседају те да они поједу све што је остало од велике господе.

Тих гледалаца из околине Сврчина, па богме и из удаљенијих места, било је данас међу столовима и око њих тако Много, да је велики хлебар имао муке, са евојим момцима који су носили корпе хлебова, да продре до самих трпеза, и најпре домаћину па онда свима гостима одломи добро парче хлеба. Његови су момци у пепразкњене корпе трпали и односили празне судове у којима је била послужена чорба. У повратку они су се мимоилазили са читавом четом других влугу, који се високо изнад својих глава носили грдне бакарне тепсије с куваним, прженим и печеним рибама, свежим из река и језера и сољеним чак с приморја. Кад је највећа риба спуштена пред Душана, велики ставилац устаде да врши своју службу, јер је он имао да, као што се данав каже „транжира“ свако печење,

Данас не беше свечан, или како се данас каже, „гала ручак“ и како с тога домаћин није седео ве круном на глави, то за столовима није била свечана тишина, нити је данас, Велики оготет за ручком причао славна дела великих предака, која су сви гости пажљиво слушали, него је са свима трпезама брујао жив разговор, шале и задиркивања.

— По Богу Милошу —- рече неко од велике господе у врх Душанове вофре — каква ти јето рибетина2 Та то је читаво теле ! Где је нађе здравља ти 2

— Она је — рече Војиновић секући рибу, и стављајући једно парче на златан тањир младога краља —- чак с доњег Дунава, па је залутала до обале нашега, Браничева, где су је моји рибари ухватили и по нарочитој турми мени послали,

— Па како се није укварила на тако далеком путовању 2

257