Цар Душан : историјски роман из XIVога века у три књиге. Књ. 1, Млади краљ

момцима од којих сваки носи по два велика кондира ли псдве велике тестије вина, и док је велики пехарник лично каточио златан пехар Душану, дотле његове слуге точише вино осталим гостима, јер је сваки већ држао у руци било кондир, било свој рог за пиће, било купу или чашу од калаја, или стаклену. Ових последњих било је релативно мало за столовима не само што је стакларија онда била скупа, него због обичаја да се после сваке важне здравице баци и разбије чаша да нико из ње више не пије.

Кад је свима гостима било наточено вино, Душан подиже свој златни пехар у виб и рече главно да се по целом дворишту чуло:

— Први пехар у здравље нашега Господара, нашега, домаћина и Оца !

Иза ових речи проломи се ваздух од измешаних узвика и многолетствија. Душан је из оног хаоса од разних усклика јасно разабрао да су многи викали: „Многа лета Стевану Урошу трећем“, али да су тако исто многи гласови викали „Многа лета Стевану Душану“, па чак му је изгледало да ових других има више. Они који су били ва крајњим трпевама и светина око њих викаше само : „многа лета“, не додавајући коме...

Духовници за Душановом софром отпеваше достојанствено црквену песму „многаја љета“.

Затим је настао опет жагор за трпезама, који постајаше у толико већи што су пехарници налевали чешће вино и медовину. У оно време пило се много више но данас.

Велики ставилац је непрестано погледао на ону страну где су биле његове велике ватре, па наједанпут устаде са свога места и викну колико га грло доношаше ;

— Отварајте људи пута! Иду печењари !

Сви се окренуше и угледаше сцену, која би данас била врло необична, али која је онда била врло обична, бар на краљевским дворовима.

Отуд од оклопничких станова појави се читава стотина коњаника, само што сваки од њих није носио убојно копље, него затурио за раме дугачке ражњеве на којима беху натакнути печени јагањци, прасад, јарићи, дебели свнови, Дивљи вепрови, и читаве четвртине волова, које су нссили по два коњаника. |

289