Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

Сваки је морао бацити по коју пару у корито.

Кад се савладала и та препона, дворске госпође изнеше двоје красне дечице те их предадоше младама те тако и краљица Јелена и бановлца Душица, уђоше у кућу са пе једним здравим детенцетом у паручју -

Тај симбол беше јаснији као и последњи, када дворске владике стадоше проситати на сватове читаве каблове жита и слаткиша...

Кад уђоше у велико двориште взасвираше музике приморске и солукске.

— Уф — учиви Душан — бришући зној е чела где си Милоше 2 Где је велики Ставилац 2

— А што ће ти Милош еветла круног —- упита кнез Прибац жмурећи на једно око: — Да не треба и високом ти краљовству сада парче нафоре и једно шарено јаје 7

= Опрсети, тече, али сад тек равумом | како је теби било јутрос — рече Душан — погибох од глади.

= Јес" тек сада, када су ти отпевали „Исаије ликуј“ А јутрос си био заборавио -на свих седам недеља поста. Ево ти Милоша.

— Шта је Милоше, по Богу дасими брат 2 Хоћемо ли ми данас ручати 2 -

— Одавно је све готово. Само да седну висока вам краљевства.

— А камо га моје друго краљевство 2 — рече Душан па се стаде севртати. — Гле, нема ни моје ни твоје младе Младене 7 Црни зете зар већ остасмо удовци 2

Младен се смеје.

— Не бој ми се, шуре ! Краљица је-е Душицом отишла у своје одељење само за неколико тренутака ...

Зар опет да се лицкају и кинђуре а ми овамо да помремо од глади... Пуста женска сујета... — Па морала је свака своје накоњче да ia у

кућу ·

= а ·.. онаменија ради...

— До годипе ако Бог да свака ће носити своје _ дете — рече један од „дебелих“ кумова.

Цар Душан 18. 208