Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ
— Тешко мени песрећијици, моје рођено дете не познаје ме !
— Џовнајем те мајко — рече Симеун тихо на грчком јевику — и баш за то што те познајем ужасавам се од твога доласка овамо, сигурно бев знања и одобрења краљевог. Ти видиш и знаш да браца Душан и мене и Теодору не одваја од своје рођене сестре, да нас чуве ка' очи у глави, па зар ти је то криво, па си дошла да убијеш и нашу срећу, као што си сама своју убила #
Марија стукну као да је на гују стала... Она је мислила да ће њено дете од радости плакати кад угледа своју мајку ·.- А њен син напревио се њен судија... Она полако одговори такође на грчком језику:
— Опрости ми сине ... Али сам вас се тако зажелсла да сам вама за љубав слагала госпођу Калину, да ми је у граду некакав рођак на смрти, те ме је с овом мо нахињом пустила за два дана... Нико ме није познао, не бој се сине, нити ће ме познати док се не вратим у Манастир ·.· Ја сам видела и тебе и Теодору. -.
— Немој тражити да се њоме говориш. Она је сад код краљице... — убаци Синиша — а после она би се још више уплашила него ја...
= Од своје рођенс мајке 7...
— ба то нисмоми криви рече дечко хладно.
— Знам, знам . . · ја сам крива . · . Али ме ти кавниш више него што ме је Бог казнио...
— Извини... али може Душан опазити да ме нема, па може послати да ме траже .. : Било би опасно...
— Кад би те нашли код твоје мајке 2 Имаш право сине... Збогом чедо моје. Немој ни казивати Пло да си ме видео. Хајдемо сестро !
Синиша због те туђинке саже се те пољуби мајци руку па не осврћући се оде журним корацима у двор.
Марија је гледала за њим дуго, па ес опда па један пут исправи и рече: |
— Хајдсмо сестро. Душанова млада је врло лепа, али је мушкобања, Њихова срећа неће дуго трајати !
276