Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

(ве оне хиљаде људских створова, до којих допреше Душанове речи, и који разумедоше шта је краљ обећао, ћутећи, без једног усклика, падоше на колена као пред каквим божанством.

И доиста Душан је у оном тренутку изгледао као какав млади Бог из оних многобожачких времена, када су стари велики вајари ревали у мермеру богове и 60гиње као младе и лепе људе и жене. Само још једно људско створење беше усред оних хиљада људи тако лепо и поносито као Душан у томе тренутку. И то беше једна млада женска прилика. То беше дична ћерка деспота бугарског Отрацимира. И она је личила на једну, Боже опрости, богињу пре Христа, на Јунону. И баш та лепа девојка, која је стајала иза царице Ане, као да је од свију оних хиљада људи најживље осетила оно побожно ћутање, које настаде иза Душанових речи у оном народу на коленима. Јелена Страцимирова, гледајући ову величанствену сцену, осети први пут у животу, како јој се некаква врела јабука пење под грло, и њој и нехотице грунуше суве, али чудновато, те сузе беху слатке.

Душан после своје кратке усмене прокламације народу сиђе е коња, предаде скиптар и државни шар њиховим носиоцима, па приђе да се ижљуби с братом, сестрама, с тетком и њеном децом. Бугарским властслинкама пружи руку, и оне му је с дубоким поклоном целиваху ћутећи. Само Јелена Страцимирова уз то му рече:

— Дивну си реч казао твоме народу краљу господине! Ако величанство твоје искупи делом ту yBBHшену реч, онда ћеш одиста бити вељи краљ, кога ће благосиљати сви народи од Црнога до Белога Мора и до Јадрана ! Е-

Душан јој зачуђено погледа право у очи, поћута мало, па онда рече:

— Необичне су мисли, које се роје иза твога лепог чела девојко, необичне су речи, које у овом тренутку изговорише твоја девојачка уста. Оне ме не би зачудиле да их је изговорио који од седих државника по-

15