Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

OSa S ea, |P OL i A —

управљао православном црквом све српске земље по поморске, преминуо је 9. децембра 1887. године.

Душан је светитеља сахранио ва краљевским почастима. Како је на пратњи Данпла П. било искупљено све више духовништво и велики део велике и мале властеле краљевства, то је краљ све задржао у своме двору, док није сазвао и оне чланове државног сабора, који не могаху стићи на ту пратњу, па кад п они стугоше, Душан створи своје „сабеседовање“ са државним сабором о питању који од високих духовника највише заслужује да. стане на место Данила JI.

Краљ је најпре тражио мишљење епископа пл игумана.

Ови взамолише да се они најпре састану васебно, као свети синод, да призову Св. Духа, да их он умудри па ће онда и краљу и сабору сабпштити одлуку св. синода.

Душан је то допустио пи ако световни чланови сабора стадоше гунђати.

— Нека се црни саветују колико хоће, нека се међу собом препиру у отимљу за то високо достојан“ ство колико хоће, архијепископ биће онај, кога цео народ хоће. Geni Дух је већ показао народу који је најдостојнији да после Данила II. ступи на кате дру Св. Саве.

И велмужи кавиваху један другоме на ухо:

— Јанићије! Нико други до Јанићије !

_ Изгледа да је Св. Дух и св. синоду дао исти савет као и народу, јер кад се високо духовништво вра“ тило у седницу сабора, најстарији епископ рече:

— Свети синод налази да је садашњи велики логотет, а бивши игуман хиландарски гозподин Јоаникије пајдостојнији ва пријемника блаженопочившем архи“ јепископу и митрополиту нашем Данилу НП.

После ових речи вахори се у делом сабору:

— Многа љета Јанићију !

Душан узе реч: