Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

поднесу тако огремне жртве у људима и у новцу само na то да сви градови грчки, које Кантакузин са врп= ском војском освоји, остану цареви — то је могао написати само човек који је рачунао да ће његове мембаре читати сбамо Грци онога доба који нису. ништа више внаши о својим суседним државама, него да у њима живе варвари, као што ихи Кантакузин назива, а камо пи да је могао слутити да ће и ти варвари, повив пет векова, читати и критиковати његову „риторику“, коју је у својој причи развио.

Према свему овом можемо тврдити да уговор на који су се заклепи цар и краљ није могао бити онакав како то једна интересована страна тврди, да би ве пред својима правдала.

А какав је у ствари био тај уговор“

Други историк византијски, познати Никифор

Гргур, који није имао никаквог разлога да себе лично правда, нити да држи страну Душану или Кантакузину, овако вели 0 том уговору : ___„Душан је тражио ва себе сво византијске вароши западно од Морунца “ или бар западно од Солуне. Најзад се погодише да се свака (грчкајварош преда ономе од њихдвојице коме хоће. То је ва оба савезника било највгодније јер је у свакој од тих вароши сваки од њих имао својупазртију“

Да је одиста тако уговорено докавују факта: да је Душан још за време ових преговора повратио себи и Мелник и Водену (Едесу). Видели смо како Кантакузин детињасто брани што је пристао да Мепник буде опет српски, а ва Водену на другом месту каже да је остала Душанова само ва то што он тада није имао довољно грчких трупа да би могао одвојити грчки гарнивон ва Водену · ·· Остапа два града које је Хреља повратио своме господару кад -60 покајао за своје издајство, Кантакузин и не помиње, сигурно

# Џадашње Кавале,

495