Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

бпоравуму са царидом Аном него да је то наредио и својом последњом вољом. Није моје да ислитујем да ли је и колико садашње намесништво за Јована У. криво за догађаје који су доцније наступили, ја нећу да испитујем да ли је Кантакузину остајало ишта друго да уради него да се сам крунише за цара, али знам да је он у цркви у којој се крунисао дао читати молитве 82 цара Јована и за царицу Ану, знам да је упутио свој проглас народу у коме свечано изјављује да он неће ништа друго него да изврши последњу вољу Андроника Ш. и да сачува престо ваконитоме наследнику Јовану Х-ом. Таквог човека ја не могу сматрати за бунтовника, јер што је, да би извршио завештање свог покојнога Говподара и пријатеља узео на себе назив цара, то није никакав докав његове невере према законитоме цару, јер у колико ја знам, ово није први пут да Византија има два цара једновремено.

Овде оба поклисара и нехотице прогуташе своју пљувачку и само махнуше руком.

— Сад, тај човек који хоће да се бори за права ваконитога цара, нема среће у свом предувећу, губи битку под Гинекокастром, велики део његове војске издаје га,'и он је принуђен да потражи прибежишта код једног пријатеља свог покојног цара. Зар би ви, племенита господо, да сте били на моме месту откавали гостопримство и прибежиште највернијем слуви свого покојног пријатеља 2

— То не светла круно — стаде муцати солунски оветитељ — али од тога гостопримства до оружане поMORH... — Врло је далеко — рече Душан. То је са свим тачно. И ја вас, господо покливари могу уверити да 0 каквој оружаној помоћи Кантакузину још нисам донео никакву одлуку. Да сам ја приватан човек ја бих слушао вамо моје срце, и ја бих можда помагао верном слузи мога покојног пријатеља да очува престо његовом сину. Али као краљ ја морам пре свега да гледам интересе богодане ми државе.

440