Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 2, Краљ

- — Па то би значило не само одложити јуриш, него напустити и саму опсаду Сјера 2 — упита Кантакузин- : у

= То су ваше ствари, величанство, то ја опет не разумем — рече лекар уморно — пустите ме да гледам болеснике. Има их ужасно много.

Кантакузин махну руком да може сат

Кнез Бартодо оде.

Одивер стаде говорити како се опсада не може напуштати. – |

— И ја тако мислим — рече кнез Вратко после малог размишљања. — Ми можемо цео овај обруч од војске који емо направили око Сјера,е ове стране толико раширити да нам цео логор буде дадеко од овог зараженог земљишта, а да опет непријатељ не могне нигде провалити кров тај обруч, јер кад год би то покушао, војвода Жуан, који са својих две хиљаде људи остаје где је, јер је тамо здраво вемљиште, а то ће рећи под вамим зидинама Сјера, може сваки испад из града поду“ хватити с леђа. Он за то треба да има с ове стране само неколико коњаника пред градским излавима, који би га благовремено иввештавали о сваком покушају непријатеља да испадне из града...

— То је тачно — рече Жуан де Пералто,

— У таквом положају остали би само толико дана докле нам болесници не прездраве, а ја узимам на себе да иввршим све што буде кнез Бартоло тражио — и кад угушимо зараву онда ћемо опет стегнути опсадни обруч и одмах јуришати. |

— Прави војвода —-рече цар — повнаје се по томе што не клоне духом ни у каквој незгоди и невољи своје

_ војске. Хвала ти кнеже и хвала високом му краљеветву што ми-те је дао.

Цар са Жуаном оде у свој шатор а Вратко стаде издавати потребне наредбе за ширење „опесадног обруча“.

То је у неколико помогло али не толико колико

се гдавни заповедник српске војске надао јер после

неколико дана разболели се од „крваве“ срдобоље и

456