Цар Душан : историјски роман из XIV ога века у три књиге. Књ. 3, Цар

гвожђима видеше једна отворена колица, (пуна ситнога камења.

— То је један од наших паса — рече Фридрих као што видиш пун руде. Одавде до раскршћа изгураће га моји људи рукама, а кад из осталих поткопа стигну п остали, онда ће се повезати једна колица за друга па ће један коњ извући део воз до другог бунара, где се извлачи руда на више да се однесе у топионицу, Сад хајдемо даље. |

— Куда ћемо даље 2 — зачуди се Марко који је свуда око себе могао руком напипати неначете хладне и влажне стене.

— Вицећеш — насмеја се Фридрих преко воље. — Ради само све онако како ја радим.

Сада се Фридрих прогура између зида и „пса“ па мало даље клече и четвероношке поче улавити у Једну слабо осветљену рупу у зиду, коју је Марко сада тек видео. То беше један од побочних поткопа који још не беше толико отворен да би се у њему могло макар и погрбљено ићи.

— Ао мој брате — учини Марко идући на „еве четири“ за својим вођем. — Ово није шала... |

Фридрих ћути и одмиче док највад не рече:

— Стигосмо. Леви мало на леђа, те се одмори. Дај ми тај будак, ја ћу међутим да радим.

После ових речи рудар скиде своју лампу с груди па је закачи на снискоме тавану поткопа, чиме одмах осветли целу рупу у камену у којој су се налавиди: да тим скиде кожни грудњак, скиде и кошуљу, обеси обоје на један шиљак који је вирдо из стене, па дочепавши будак стаде њиме одваљивати већа и мања парчета из стене.

Сада тек разумеде Марко да се он није овнојио од напрезања него од велике врућине у коју су запали.

— Ја сам мислио — рече Марко па седе — да ће нам овде двокотати вуби од виме, а оно Реде бије нека јара као ив усијане пећи 2 __—- Док смо копали прве побочне поткоце из нашег онда још плиткога бунара, док је још свеж ваздух

348