Чудан свет : роман

ЧУДАН СВЕТ 97

Ђока у одговарању непрестаном све већма је жеднео, док се већ подобро накресао није. Но и други се већ добро угрејаше, а гајдаш је ту, па онда најпре удри у певанку, па онда у игру. Мора и Ђока да игра, вуку га лево-десно, док сасвим не малакше, па га довуку до угла пецаре, где се сложи и заспи. Та иста судба постигла јеи многе друге.

Од млађих неће ниједан кући, док виде ста. рије за софром. Но Канкало и Пачариз још добро се држе. Они, истина, само седе и пију, али опет знаду кад им је доста. Канкало онда зна да му је већ доста кад га дремаж хвата, а Пачариз почешће песницама подупре се о сто, па устане са столице да види да ли га могу ноге још држати; ако чврсто стоји, онда још није пун, још треба јести и пити, и тако опет седне. Сад удри наново, пева се, пије се, док једаред свима буде доста. Канкало поче дремати, а и Пачариз се кламиће.

— Чуј, Вујо, већ ми се очи склапају, време је ту — рече Канкало.

— Боме и мени је доста! — одгонетне Пачариз. Сад устаде Канкало, а и Пачариз подупре се руком о сто, стане, али једва га ноге држе, но прихвати се Канкала, па тако два добра друга један боље хода, други боље види, упуте се напоље. Кад напоље, а оно мрак, не могу даље, наиђу на кишбирова, па га замоле да их кући води; овај ухвати за руку Канкала, а овог опет за руку Пачариз, па се воде као слепци, наиђу на једну багрену,. кишбиров их води једнако око гране као на литији, и то подуго, а они оба мишљаху да једнако добрим путем кући греду; док једаред неко на њих наиђе, па запита: — Шта радите» — на које шаљиви киш-биров повиче: — Водимо се! — а после их сваког својој кући доведе.

Остале мобаџије, који су могли, разишли су се, гдекоји срушили које у пецари, које у штали, и ло зоре онде остадоше. Глекоји успут завадише се

ЧУДАН свЕЛ !