Чудан свет : роман

102 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

да си пофалио, време си пренебрегао, но иди кући, па гледај са Дерентовљевим нагоди се ма како; ако не може бити, а ти плати ма од куда, па онда дођи к мени, па ћемо онда Дерентовљеве на мегдан узети. Више ти не могу казати, сад иди и зови тог Гроздића.

Кресовић изиђе, уђе Гроздић.

— Добар-дан, господин Берберићу, ја сам дошао да вам се потужим, зло је, ето добио сам пресуду, па натарош каже да сам процес изгубио и да још трошкове морам платити; знате, читава је граја сад по селу, стидим се на сокак изићи, па ми моја жена Ружа каже, ако овако остане неће са МНОМ живити.

— Кад си добио пресудуг.

— Баш јуче четрнајест дана — онда кади Петар Кресовић.

— Па што ниси пре дошао» -

— Петар Кресовић ме задржавао, казао ми да не идем пешке, он ће ме на коли повести, каду његовом послу пође, па ето сад сам ту.

— Ал' требало је да си раније ту.

— Ја сам мислио кад имам фишкала да ја не треба ништа да радим. Знате, господине, смилујте се на ме, добите процес, па половина нек је ваша; знате, сад је и поп-Ћоса мој човек, ономад био сам му на моби, па се све смеши на мене. До душе и поштено сам му радио, ал и ми се не можемо потужити да није доста свачега било; сад, ако устреба, даће и поп-Ћоса по правди атестат.

Г. Берберић усне развија.

— Знаш, брате, шта. Иди ти сад лепо кући, па ћу ти ја после три дана једно писмо послати, са тим писмом отиђи поп-Ћоси, нек ти га прочита, па онда ћеш знати на чему си. Сад ни речи више даље, јер морам ићи у суд, већ тако, као што ти реко'.

— Фала вам и на томе, господине. Кад ви кажете да је то тако добро, оно мора тако бити; ви само добро свршите, а вами јабука не сме фа-