Чудан свет : роман

116 ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ

Нојев ковчег; али шта је Нојев ковчег са својим животињама покрај толиких ритских животиња!

Сима и Глиша већ седе поред ватре, па чекају кад ће удицу извући. Тамо мало даље у води су им удице. Сад извуче сваки своју лулицу од бузове начињену, камиш од трске, па неки дуван, има ту сува лишћа и траве и нешто дувана, што су старији просули, па напуне, запале и пуше. Од таквог дима мора сваки комарац црћи.

=— Симо, би л би волео у школу ићи»

— Боме ја не, волем сто пута у риту.

— И ја волем један рит, него сто школа. Сад да ми је нераст, да га узјашем!

— Знаш, Глишо, кад смо ишли у школу, па понесемо у школу торбу, па кад огладнимо, а ми извадимо лебац, а учитељ као бесан на нас, а ми се онда смејемо.

— Јест, Симо, па онда псује: од тебе неће ништ' бити, вели, него пастир! а ја друго и нећу да будем, нег пастир; па ма седам школа изучио, волем бити пастир, нег учитељ и поп!

— Волем нег и натарош!

— Знаш, Симо, како сам једаред прошао» Питао ме код сеоске куће један господин чији сам Не знам, ил' је био Грк или фишкал. Кажем му да сам пастир, и да сад идем у рит, да крмке чувам. Било је већ пред зиму, он ме је тако жалио, каже „да "је ладно, да кажем газди да ме не пушта; а ја -сам се насмејо, а он ми дао два грошића, а не "знам -заштог

— Жалио те, Глиноо, а ја не дам овај рит за варош! |

— Ја, Симо, не би' могао „без ;рита живити!

— Хајд да. видимо удице!

"Сад устану и оду да виде удице; дођу дозво„де, извуку прву удицу, ашаран се-праћакну;хајд' с њиме у торбу. Повуку другу удицу — нема ништа, кад на трећој — један велики гргеч — од по фунте! Радосно баце натраг удице, па хајд ватри, да ри„бу леку. Шаран је подругфунташ.