Школски гласник

Стр. 56.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 4.

Стаништем у води и муљу, те дознајемо да шкољку не мори велика брига за храним. Али у тој води, што је шкољка упија, има и растонљена вапна, од кога шкољка гради своје љуштуре, баш као и иуж своју кућицу, и то својим плаштем, који је с обје стране уз љуштуре приљубљен, као њежна кожица и опкољава цио шкољкин труп. Те се љуштуре касније наслажу једна на другу, а многе се и опет раепану у вапненост, па у мору буду читаве стијене од њих. Осим мора. налази се и у многим горама по више стотина метара дубоких, а уз то врло дугачких слојева љуштура. Види се дакле, да је тамо, где су сада ти слојеви у горама, некад била вода. Шкољка већином борави на једном мјесту на дну воде, али ее гдје кад и помиче помоћу свога стопала, које се налази на трбушној страниДок је шкољха лшва, опире се отварању љуштура и чим је што узнемири, ако су љуштуре отворене, у магновењу их склопи. Она отвара и затвара своје љуштуре помоћу двају јаких мишића, који иду од унутрашње страве једне љуштуре пријеко к унутрашњој страни друге љуштуре, гдје су тамо прирасли. Љуштуре се дакле отварају кад животиња хоће, али и онда, кад угине, јер мишићи изгубе снагу, па не могу љуштуре да стегну и оне за то зјају А сад нам треба знати Како шнољка дише? — Познато нам је да шкољка дише шкргама. Вода за дихање улази кроз познати доњи већи отвор и за то ее тај отвор зове шкржни отвор. Унишавша вода оквашава шкрге, па даје крви која пролази кроз листолике шкрге, кисик, а нрима за њ угљик и тако истрошена буде истурана не поље на познати горњи мањи отвор. Види се, дакле, да вода струји непрестано и то при дихању као и при храњењу. То струјање воде одржава иозната рескаста направа, која је уједно и орган за фино пипање, о чему се можемо увјерити, ако се додирнемо окрајака само мало, онај час се скупе. Оетаје нам још да се уиознамо са шкољкиним: Расплођивањем. Женка одложи на годину много хиљада јаја из којих се излегу личинке, које дуго леже у посебним спремицама између шкржних листова, па их истјера на поље вода, која тече из шкрга. Истјеране личинке усједну на рибе или пуноглавце и оставе их тек онда, кад су се развиле у савргаене шкољке.

Важне су ове сроднице : Морска бисерна шкољка. — Љуштуре су озе шкољке саоља пљоснате, љускаво листолике и модро-зелене боје, а изнутра су сјајне као седеФ. Плашт излучује седе®, који се употребљава за разне сврхе и који се одликује бојама, које се красно прелијевају. Животиња даје бисерна зрнца, која поетају на тај начин „што између њених плаштевих на бора и љуштура западну зрвца пијеека, гдје онда јаче надражују плашт, па се око сваког зрнца таложи више ееде®астог слоја". Но овај је начин постајања бисера изузетан према најновијим испитивањима неколико природњака и унаточ тим испитивањииз, „у прављењу нравих биеерних зрнаца много више имају удјел* паразитске личин:.е неких пантљичара у нарочитим затвореним кесицама у морској шкољци". Бисер се цијени као драгуљ, па се ради њега људи спуштају на дно дубоког мора, макар да их ондје чекају опасности разне руке, те откидају шкољке од морског тла, па их избаце на обалу на једну хрпу, да животиње брзо пријеђу у трулеж, те бисерна зрнца сама од себе нзађу на поље. Скоро убрани бисер, којије у величини грашка до величине голубијег јајета, бијел је као млијеко, и живо се свијетли, а послије постаје жут. Љуштуре ове шкољке употребљавају се за прављење дугмета и разних других стварчица. Бисер-шкољка је ираво чедо Индијског океана, а најбољи бисер добива се у перзијском заливу и око острва Цејлона. Острига има округласте љуштуре, које су неједнаке величине, љускаво-листолике, изнутра бјелкасте и затварају се само једном необично дебелом мишицом на средини љуштура. Док је острига још као личинка, тумара дуго но мору, док се стално не устани на једном мјесту. Ту онда прирасте за подлогу већом својом љуштуром, за то јој је стопало еасвим закржљало. Док је острига жива, људи једу њезино месо, па је за то ревно лове у нарочито за то удешеним мрежама и отпремају у бурадима, која добро натрпају остригама, да не могу отворити својих љуштура на путу, како би задржале своју воду, које је њима веома нотребито.