Школски гласник

Стр. 106

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 7.

сципл. прав.", која су одлучно изрекла, да смо ми дужни, поред педагогије и иојаштво вршити, те да смо дакле поред правог занимања уједно и појци црквени, нису нам могла већа зла, нити веће неоравде од тога нанети. За то морамо сви најодлучније наетојати, да редовнам путем и начином дођемо до свога права. Ми морамо одлучно напред поћи, а са крајњом девизом: Кидајмо са иојањелг! Појање не спада у наш рад и позив. Оно нема с нами ничег заједничког. Ми нисмо појци. Наш углед, наш позив, тражи то од нас. И ми се не смемо томе оглушити. Ми морвмо са појањем раскинути. У томе нам је на страни нашој и сам закон школски; дакле „Ур. Шк." од 1872. год. Она ни једном речи не нрописује, да смо ми појци. Према томе, наредба „Дисципл. прав " у томе, нема ни словца законске основе А што нема законске основе, не може имати ни живота мора угинути. ЋеФ појединаца је ништав, према закону и његовим наређењима. А појање је нами само ћефом неких занешењака наметнуто. Па за то га се морамо отрести И ја одлучно велим: Кидајмо са иојањем, јер овако даље не иде. Једаред се мора учинити крај. А да се тај крај ускори и да учитељство што пре постане само оно што јесте, предлажем да поштовани збор овај усвоји резолуцију, коју ће на оенову ове моје расправе, изнети управни одбор овоме збору. * Унравни одбор поднео је овај мотивисани предлог с резолуцијом: Недавно је рекао проФ. универзитета др. Теодор Лиас: „Када ће доћи време. да црква дође до сазнања, да је њено земљиште, земљиште религије, свето земљиште, на којем не сме бити места физичкој сили! Кад ће разумети где јој је нрава моћ? И кад ће о себи тако високо мислити, да треба да се ослања на унутрашњу моћ појединца, на моћ духа? Када ће увидети да је погрешно по њен опстанак, да се ослања на сиољашњу моћ и на дисципдину школску или моћ државну, и када ће то одбити ? И када ће државе и школе увидети дч цркве и вероисповести имају црава на

то, да буду слободпе? Када ће сви они увидети, да тиме суштину цркве, саму ре лигију изопачују трују?" Све ово речено је у погледу дечје обвезе о похађању цркве, а све то може се применути и на учитеља. Данас је педагогија еамостална, слободна наука која нема никакве везе са црквеним обредима, него само са језгром вере. Учетељ као носилац педагошких истина, не може у исто доба служити и интересима других установа, које хоће без икаква узрочна основа да ексилоатишу педагошке установе у своју корист. На овом основу црква нема права да тражи од учитеља онакву службу, која нема никакве стварне научне везе са позивом његовим на пољу педагогије. А та стварна основа и научна везаизмеђу религије и васпитања и наставе, нигде се не огледа у личној служби учитељеаој при појачкој дужности. Од учитеља се тражи кад се посвећује своме позиву, да улази у т^ј позив здрав. Но праведност и хришћански морал захтева ; да и та служба, којој учитељ служи, не екснлоатише учитељево здравље у бес крајност, тако да га исцрпе сасвим. Сувремена педагогија је и узела то у обзир, те се стара о здрављу учитељеву већ и тиме, што тражи и оснива погодније хигијенске прилике и за школску децу у погледу телесном и душевном. С којим правом сме онда учитељ отправљајући неку споредну непедагошку дужност, трогаити себе и излагати своје здравље честој могућности поболевања, те тиме сметати правилном и редовном педагошком раду у настави, који му је позив и којем је обвезан и с правне стране, јер је плаћен за тај наставнички рад, а не за онај појачки ? ПЕкола и настава требају учитеља за свој рад и плаћају га за то. Према томе имају права на то, да оне експлоатишу његову Физичку и душевну снагу и здравље, и као што учитељ док је активан не може нрихваћати послове у другим звањима као редован чиновник, тако не може ни појачку дужност отправљати, јер је то засебан позив и засебна дужност.