Школски гласник

I

1ПК0Ј1СКИ ГЛАСНИК Стр. 75.

Бр. 5.

паралитета. Као нарочито неповољна за духовно развиће јеете 11. годива и већ ирема земљама и расама то је 12., 13., или 14 год. за девојчице а за дечаке та је година нешто каснија. Много важније него ли успостављање ових перијода духовног развића јесте питање, у чему се у истину састоји духовно развиће дететово? Треба бити на чисто, да овде има више могућности; ја ћу их једно по једно набројати. 1. Духовно развиће може се састојати у томе, да дете исаочетка уопште нема извесне способности, које одрастао тек иосле, око 14. године живота постиже; онда та се могућност може 2, састојати у томе, да је дистрибуција духовних способности у деце друкчија него ли у одраслог човека, т. ј. некоје способности што доминују у духу одраслог човена, могу да устукну у детету и обратно, у детета могу да се појаве неке доминирајуће способности које после у одраслог играју слабу улогу. Трећа могућност лежи у томе, да се квалитет, каквоћа извесних духовних појава у детета, нарочито елементарвих појава, може политички разликовати од одраслог човека. Напослетку постоји и 4. могућност, могућност, да је детиња квантитативна или интензивна способност успевања сама слабија него ли у одраслог, тако, да дете само квантитативно мање постпже, и само по својој каквоћи разликује се од одраслог само квалитативно. Ако сада та наша посматрања ограничимо на дете способно за школу, дете од 7 год., то се може у првом реду казати, да прва споменута тачка никако не стоји, т. ј.: нисмо кадри доказати пи једну духовну способност у одраслог, коју не би и дете имало. Дете од 7 год. има све способности одраелог човека, и ако су некоје од њих врло слабо и пепотпуно образоване. Изузев те прве тачке све остале поменуте тачке вреде и ја ћу их редом примерима објаснити. У првом реду дистрибуција духовних способности у детета је у неку руку друкчија него ли у одраслог човека. То можемо типички пратити помоћу целокупности духовних способности детпњих. У чулном опа-

жању детета изгледа да делотворноет аперцептивних представа по правилу врло надмашује перцепцијони материјал. т. ј. опажања дететова су много субјективнија него ли у одраслог. 0 тој својственој субјективности детињег опажања, пио се огледа у томе, да су опажања у неку руку ис-кривљена и субјективно осенчана са његовим представама сећања и очекивања, — биће касније говора у многим детаљима. Дете, у много већој мери него ли одрастао, види своја пређашња искуства у стварима и при опажању оно се много мање контролише са оним, што опажа, а што себи замишља, у опажању је оно више некритичко него ли одрастао. То се јасно огледа у експериментима о исказивању и читању дететовом. Овде видимо, да је ФалзиФиковање опажаја помоћу субјективних додатака дететових тим веће, што је млађе дете, и да то подједнако опада годинама. То исто огледа се и при сваком опиту, где опажање игра улогу. Пређ емо ли од опажајне радње дететове на радњу представа, то се и овде приказују две врло важне разлике кад се дете сравии с одраслим. Одрастао човек мисли више у речима, његово мишљење је нрегежно тихи говор. 0 томе се можете увек уверити на самом себи. Ми обично мисламо у речииа, а дете опет мисли у чулним стварним представама ин дивидуалпог карактера, мишљење у речима знатно уступа и то тим више, чим је дете млађе. Дете може мислити у речима, као што се то лако може доказати експериментима; и одрастао може мислити у чулнпм стварним представама, но, дистрибуција, нодела обе врсте представљања у детета и одраслог човека показује друкчији типус. Једна последица пз тога је друга разлика у дистрибуцији радња иредстављања; док одрастао мисли више у речпма, он мора апстрактније мислити него ли дете. јер су речн прави носиоци наших апстрактних представа. Наше апстрактно мишљење је у главноме мишљење у речима, где чулни садржај представе тек врлп, врло мало олјекује у свести. Напротив мишљење у детега мора да је више конкретна радња представљања и апстрактно мишљење мора да уступа. *