Школски гласник

Огр 167.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Пр. 10.

та дужност, а тиме ударили темељ ствараљу иовог иравца о народном појимању учитељског рада у настави и просвети народној. Тежиште иојачког питања лежи баш у тој тачци, па и ако то многима изгледа сада безначајно, време ће доказати, да .је то један од најјачих стубова школиних, да она у народу задобије другу важност п даје народ поштује по вршену њеие праве задаће. Ово је освнтак легшх школских дана, а тим освитком пробијена је магла која је притискивала народну просвету. Ситни духови не могу то да схвате, али су људи јака духа појмили значај тог корака и одлучно су коракнули напред. Тај корак забележиће њихова имена светлим словима у повесницп наше просвете. А нараштаји који буду однегованп под утицајем овако схваћене школе, знаће школи изаћи на сусрет и у добру и у злу самоирегорнпм пожртвовањем, да цикаква сила неће имати моћи да угаси огањ на таком огњишту народне просвете. Тако ће учитељство на завршетку 100 годишњице свога појачког обележја, пресвући своју стару одору и повести школу у нову епоху просветна рада, у ко.јој неће школа бити само за то ту што је појац потребан, него ће она бити зато ту, што те ту народ којем треба просвета, коју не воде учитељи, који су у првој линијп појци, него коју воде напредни учитељи, који су на евима линијама иу свимапитањима самопрегорни просветни радници. М. Физичко растење и доба адолесценције, Вг. рШ. Паја Радосављевић, фелб педагошког факултета у Њујорку. (Свршетак). „Ој давори учитељи клети, Да чудне сте и дивље авети, Пола људске а мачије ћуди, А те избе и за књигу клупе Ништа друго нег мпшпје рупе Па по ваздан срце вам уздпше

Да од ђака направите мише, Псуј п карај, па на мацке вуци. Па их онда к'а скотине туцн, Да свак од њих Дрхће и трепеће. Када госа крај њега прошеће. Ој мачкови, скотине несите Јесте дивне, јесте племените, Ви мишева својих не бп јели Крв п мозак само ппти хтели Лепо ли ти знали како ваља Од човека правити богаља: С књигом свани, с књигом и омркни, Седи, бубај, па на књизи цркни Ал- скочити у Дунаво хладно Те повратит своје здравље јадно Заметнути шешану на плећи Па у гору у ловак потећп Ту вас грдпа спопадне љутина Па лајете ко на ланцу псина; Псина лаје ал' и кућу брани, А ваш лавеж хоће да сарани. Ведро лице и слободно око Права кичма глава на високо". Ако наши учитељи н професорп буду п надаље терали своју стару „школску политику," заистаће се посве обпстшштп оне Бранкове речи: „Не ће бити соколова ока Нити плећа к'о стена широка Нити груди као сињи камен Кад удариш да истераш пламеи. Место раста место оморике Биће само трске и шнбљике." „Богови су пријатељи игара." Ова Планова изрека треба да је написана над сваком дечијом собом п у сваком школском разреду, као што беше иад делфиским храмом написано: „Познај самог себе!" Ко се не сећа оне дивне слике Плутархове о дечијој соби краља Агесилаја, који је заједно са својом децом по соби на трсци јахао V! Зар иије и то леп призор, кад генерал Форкад, строгога краља Внљема I. находи, где се игра лопте са својим сином Фридрпхом? Зар није дивота како американеки наставници живе са својим ђацима, као да су им од срца отпали? Толико о дечацима. А како је са девојчицама? Врло се мало настојало, да се за девојчицу осигура некоји имунитет, барем у погледу на притисак школ-