Школски гласник

ШКОЛСНИ ГЛАСНИК ЛИСТ ЗД ШКОЛУ И УЧИТЕЉЕ ОРГАН СРПСКОГ НАРОДНОГ УЧИТЕЉСТВА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРОПОЛИЈИ Бр, 16. У Новодо Саду, 30. октобра 1911. Год. Ш. САДРЖАЈ : Наш народ и његова нроевета — Школа рада. — О могућноети еиетематеког васпитања. — Постанак Шк. Уредбе од 187*2. год. — Педагошки преглед: Први међународни конгрес у Брислу за проучавање детета. Школа и настава: Телесна казна у ш«оли по разним државама. — Учитељство: КонФеренција новосадских учитеља у корист побољшања дотације. Учител>ска изасланетва код еабореких посланика. — У кориет побол,шања учит. дотације. — Резолуција ,Дрв. учит. друштва румског котара". — Практичне обраде: Одузимање у III. разреду. — Срески збороаи: Седница еомборског. среског учит. збора. — Преглед књига: Мађарски буквар од Ј. Искруљева. Белешке. — Нове књиге. Наш народ н њвгова просввта.

II — најбујнији је живот код нас за време избора. Онда те способносши славе оргије, јер су у своме елементу. А иосле избора траје још свађа, а после затишје, које траје три — четир године, до нових избора, тада видите на површини нашег народног живота само оне, малобројне, сталне раднпке на препороду народа, а остали се повукоше, јер им такав рад не прија! Данас посматрамо, са каквом радошћу полазе наши сталежи на пзборе, а како се огромна већина у селима и варошицама извлачи из рада на просвећивању народа, са оном стереотипном: „Еод нас се не може." Да споменем, шта сам сам доживео. Ми смо у нашем учитељском удружењу завели, да у пролетним скупштинама држимо јавна предавања за народ, а у јесењим претресамо паша стручна питања. Одредили смо прво село Б. Тамошњи свештеник беше мој добар друг и пријатељ. Одем на два дана пре скупштине к њему, да га замолим, да обавести народ о нашем доласку. Већина . села је припадала странци, које је начела исповедао и мој пријатељ, свештенпк. Када му разложих, зашто сам дошао, најпре побледи и поче се згледати око себе. Ја сам га у чуду посматрао. Затим ми рече: „То ће тешко ићи! Не волу онп гњаваже !" На моје разлагање

најзад рече: „Добро, али о странкама ни речи! Ја знам тебе, волеш мало да зађеш. . . Најпосле бићу тамо, па ако..." Када му обећах, да не ће бити ни речи о томе, развеселио се. Дође итај дан. Народа пуна порта. Говорио сам о домаћем васпитању и после прочитао неке дечје Чика Јовине песме. Свештеник је као орлуш пазио на сваку реч. Смејао сам се, јер ми изгледаше као изасланик полшш.јске власти. Други колегајеговорио о шиљању деце у шегрте, те је наравно споменуо и извесне личности и установе које руководе тај рад. Сада је свештеник удвостручио своју пажњу и на више места давао израза своме негодовању. Зашто? Само вам се каже. Народ је био врло задовољан и лепо се захваљивао предавачима. И шта се после догодило и што је за сваку похвалу и утеху. Најесењој скупШтини расправљали смо о формадним стеиенима у настави. Наједном неко закуца на вратима. Улазе две ратарке. „Ми смо, рече једна, из Б. Нисмо биле код куће пролетос, када сте тамо били и нас учили. Наши не могу да се нахвале, како сте говорили и нас упућивали о деци. Чуле смо од нашег господина учптеља, даједанас у И. скупгатина, те смо дошле оно да чујемо." Како би народ, да је код нас друкчије. Једна странка заказала збор. Дан-два