Школски гласник

Вр. 19.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 342.

ума. п општих идеја, и одговарају извесном степену културе. ПОДБЛ е! ндоалних НВИЛОНОСТН. — Не ради се о томе да овде опишемо те наклоности до појединости; задовољићемо се њиховим набрајањем и летимичним карактерисањем. Једне се односе на истину, на науку: то су научне наклоностн; Друге се односе на добро, на врлину: то су морална осећања; Опет друге се односе на лепо, на уметпости: то су естетске* наклоностп. Најзад, у ову категорију иаклоностн треба убројити и осећање које настаје пз идеје о Богу, религнјско осећање. Љубав према НСТННИ. — Ко се сећа шта смо рекли о пореклу задовољства, које увек одгоговара активности; разуме ће без муке да мнсао, самим тим што радн и добива свој предмет у своју власт, а то истпна и јесте, осећа у том послу истпнске пријатностп. Велпки научњаци којп откривају нове истине осећају задовољства од мисли јаче него други људи. Али њима ннједан човек ннје стран, и сви мн знамо за радости од читања, проучавања, научног истражнвања. Монтескије* је рекао: „Никад нпсам пскуспо тако горке муке које један сат читања не бп утишао". „У студији, рекао је Огисген Тијери, човек проводи тешке своје дане не осећајући им те}»ета; човек тада сам отвара своју судбину, и живот племенито употребљава. Еко шта сам ја учинио, и шта бих поново учинио, кад би требало да свој пут изнов .ч почнем. Слеп и болестан без наде на оздрављење и скоро без прекида, ја могу себи признати осведочење које, бар у овој прилици, неће бити сумњиво: има нешто што више вреди од богатства, више и од еамога здравља: а то је оданост науцч". (1) Етнчка освћања. — Као што имамо осећање за истину, тако га исто имамо и за добро. Врлина код других побуђује наше дивљење, задовољство код нас сампх. Нама је врло пријатно посматратн лепа дела других људи, а уживамо у добру које смо ми сами могли учинити. Тако исто, зло изазива нашу одвратиост. Нама су мрски, ми се грозимо злочина које чине наши ближњи. Ми осуђујемо зло које смо ми сами учинили; ми се кајемо због њега, имамо грижу савести. Ова осећања, спојена с идејом о добру, с идејом о дужности, сачињавају оно што се једном речју зове савест, чпји тачан опис ће наћи своје природно место у нашим Елементима етике. (2) ЕСТВТСНИ ОСВћа&а. — Естетска осећања се зову врло разнолике наклоности које имамо према разним појавама лепоте, било у уметностима, било у природи. Лепо је много теже дефннисати него добро и истиннто. Истинито је, у ствари саобра-

(1) А. ТМеггу, Шх Апз с1'е1ш !е8, ргМасе. (2) Соигз с1е 1а шога1е {.ћбопдие е1 рга^ие, 1 уо1., Бе1ар1апе.

зностн између мисли и стварности; добро је саобразност међу радњом н моралним законом. Али шта да се каже о лепом? Ни једна од формула које су фнлозофи предложили, право да кажемо, не задовољава (1), п можда се треба прегорети те дефинисати лепо карактеристичном емоцијом коју оно иобуђује у нашнм срцима: дивљење. II ако нема опште дефиннцпје лепога, било би пначе могуће наћп посебне дефпниције за разне врсте лепоте: за етичку леиоту, која значи савршенство врлпне; за телесну лепоту која значи правнлност црта, удружења с пзвесним изразом, птд. Лепо је без сумње појам нашег ума; али лено мења своју природу у свакој од уметности, у песништву, сликарству, музици, итд. које теже да га изразе. Сваки уметнпк има свој идеал који он хоће да оствари, и тај идеал потиче без сумње од ума, тиме што је он тражена сврха, урођена склоност нрироде; али оетварење, боље или горе, тог ндеала је одређено искуством свакога појединца, и посебннм условима сваке уметности. Иначе лепо треба разлпковатн од умнљатог н узвишеног. Умиљато нпје само дефинитив лепога; оно је нешто посебно, што се не може дефинисати, што долази од мањих сразмера. Узвишено, напротив, претиоставља огромне сразмере, и увек садржи у себп нешто ванредно, па чак и нешто без реда. Естетска осећања су извор врло живих пријатности, али захтевају нарочито неговање, праву интелектуалну префињеност. Иначе, лепо не постоји само у уметностима, у људским творевинама; ми га тражимо, уживамо и у природи. Освћоњв аа прнроду. — Осећање за природу чини део ове категорије сложеннх осећања која се не развпју код свих људи и која нису иостојала у сва времена човечанства. Милтн,* у Изгуољеном Рају, даје да Ева овако говори: „Мио је дах јутра с певањем птица, мило сунце кад проспе прве сво .Је зраке... Пун чари је долазак тихе и љупке вечери; пуаа чари ћутљива ноћ, и овлј месец тако леп, и ово небеско бисерје које звездама киги нсбеско дворишге". Први људи нпсу имали доколпце да се предају овим песничким разматрањима, н природа, норед толиких запрека које је истављала против мира њихова живота, никако није могла побудити њихово дивљење. Осећање за природу је сложено осећање које предпоставља великп број елемената н које се могло развити у људском срцу тек пошто се човечанство попело на известан степен интелектуалне културе. Природа говори у истн мах нашим чулима, нашој науч-

(1) Марион дефинише лепо: ,,оно што је интелектуално, савршено. умпо, ако је обучено у чулне облике". Али шта је умно у лепим бојама, и да ли има чулне облике лепо дело иатриотнзма, породичне привржеиости ?