Школски гласник

Стр. 364.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 20.

ВОЈћЗ НОД детвта. — Тако схваћена воља јеете, поред свесног ума, обележје човека. Дете без сумње ради, одлучује се; али је принцип његових одлука и поступака не воља, него инстинкт, сензибилитет. Дете је својевољно, али оно нема воље. Битнн карантври еољв. — Битни карактери воље јесу: рефлексија и према томе слобода (Видите Лекцију XVII.). Вољни поступци су промигнљени и нрема томе слободни, то јест они зависе само од нас. Односи воље према другим способностнма. Воља се јасно разликује од интелпгенцнје и сензибилитета. Не зависи од нас да имамо или да немамо ово или оно осећање, да имамо ову мисао или радије другу неку; али смо власни да хоћемо оно што намеравамо. (1) Филозофима који истоветују вољу са жељом, тојест са сензибилитетом, треба одговорити да у ствари, кад се жеља и воља подударају и кад истовремено постоје, ми не истоветујемо привлачност којом жељена ствар на нас делује и нашу власт да подлегнемо тој привлачностп: да нам се, сем тога, често дешава да желимо а нећемо; да су, најзад, жеља и воља, у извесним случајевима, нротивречне: тада настаје борба, сукоб, и некад победи жеља, а некад воља. Онима пак који вољу нстоветују с интелигенцијом, треба одговорити да, и ако је свака воља накалемљена на идеју, она опет зато није исто што и идеја. Колико се идеја јави нашем духу а да ннсу праћене вољом! Сократ. се свакако варао кад је истоветовао „науку" и „врлпну". Друга је ствар мислити о нечем добром, а друга хтети га. Исто је тако иетина да воља, и ако је ствар различита, те се не може свести на друго шта, има присних односа са сензибилитетом и интелигенцијом. Анализа разних елемената вољне радње ће јасно истаћи те односе. Пнвлнза 00ЉН0Г0 чина. — Свака вољна радња претпоставља, ако је потпуна, више елемената: 1° Појимање, или идеју о чину који ће се извршити; 2° Премишљање, то јест испитивање подстрека или побуда који нас наводе да радимо у једном или у другом правцу; 3° Одлуку, којаје прави чин воље, чврста одлука да предузмемо ову или ону радњу; 4° Извршење, које прати одлуку. Нојимоњв чина ноји ће се нзвршнти. — Није потребно задржавати се код овога првог услова вољнога чина. Али очевидно радимо вољно само кад интелигенција претходи вољи, кад имамо идеју о радњи која ће се извршитн, па и идеју о противној радњи. Пре него што рекнем: „Хоћу да пођем

(1) Ми смо опширно проучавали у иашој Теоријској и практичној педагогији (Лекција XI.) разлике које издвајају вољу од интелигенције и од сензибилитета... Овде се нећемо поново задржавати на њима.

од куће", ја представљам ееби интелектуално било шетњу, бнло чињеницу остајања код куће. Одлучнвањв. — Интелигенција не нзносн пред нас само идеју о чину на који ћемо се сад одмах одлучити, него нам она сугерише н разлоге, иодстреке ради којих ми треба овај чин да предпоставимо сваком другом. Сунце сија, ми смо доконн, потребно нам је да се крећемо, нтд.; сви овп разлозп да нођемо од куће могу бити претегнути противним разлозима: очекујемо впзиту, не знамо на коју страну да пођемо,"итд. Мотивн н побуде. — Али, при одлучивању не посредује само интелигенција: њој се придружује и сензибилитет са својим жељама и склоностима, он баца у тањир теразија утег свог носебног утицаја. Полазећи од куће, ми смо уверени да ћемо се срести с пријатељем кога желимо да видимо, или ће нас можда наша шетња одвестп у какав музеј где нас чекају уметничка уживања за која смо јако осетљиви, итд. Другим речима, одлучивање се ослања једнако на разлоге из интелектуалног реда, који се називају мошиви, као и на разлоге из афективног реда, који се називају побуде наше радње. Сваиа вољно родњо је плод одлучнвоњо. — Понекадје одлучпвање врло дуго, јер је одлука коју треба учинити важна, или зато што је личност која се одлучује колебљива карактера. Виктор Иго, у одељку Јадника који се зове: Бура под једном лубањом, описао је дивно како дугачку поворку мисли и осећања може човек прећи пре него што се одлучи да.радн. Понекад је опет одлучивање врло кратко: ми морамо журно радити, треба се што пре одлучити. Воља је, у овом случају, скоро тренутна, али она опет зато претпоставља да смо једним погледом упоредили и измерили разлоге за и против. ВДЛУИ. — У одлуци се налази суштина воље. Ми се до извесног тренутка колебамо, тако да рекнемо, између две противне одлуке;ми један за другим појачавамо два утега на теразијама, и они напзменце тону п дижу се. Али долази тренутак, којпје, тако да рекнемо, криза воље, кад више не оклевамо, кад одлучно стајемо на једну страну, кад се најзад одлучимо. Ма коликом привлачношћу да делују на нас наше жеље, ма колико на нас утицале наше мисли, нас не одређују ни наше жеље ни нашемисли: одређујемо се ми сами, некад помоћу наших жеља, другипут и против наших жеља, због извесних подстрека које стављамо над противне подстреке. ИзвршеЊС. — Малопре је речено да вољни чин састоји пре свега у одлуци, па била она пли не била праћена дејством. Међутим, вољу у главном прати извршење, и, да би вољни