Школски гласник

Стр. 131.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 8.

просвету, а учитељи као школски радиици, и оно мало што се буде одавало томе непризнатом позиву, пре него што би се излагали неплодној борби и стојали као циљ навали клерикализма, потражиће листом мирнија и заштићенија школска поља, где ће бар поред свог теретног и запостављепог познва, моћи у миру живети и своју дужност вршити без непотребног загорчавања живота. М. Школина декорација. (Продужење расправе: НаШ НОРОД И ЊБГ0В9 ПрОСВВТа)(Наставак). Дозволићу, да много што-шта није хотимице, него из начела: Ко плаћа, нека има судела у управи и надзору. Јесте, ово је са запада. Али, дајте нам онако друштво! Ја отворено исиоведам, да немам ништа против школског одбора, месних школских надзорништва, црквених скупштина и т. д. као школине декорације у принципу. Али, с практичног гледишта сам против њих у толико, у колико им је законом дато право на извесне функције, којим се само задржава и кочи рад школе. И бићу против њих све дотле, док се у исте не буду бирали људи, који ће као такви схватити правилно свој положај, ако се не буду ради материјалног школског питања могли сасвим докинути, као школина декорација. Или, ако се кроз извесни низ година покаже, да општински школски одбори, месни школски надзорници и т. д. својим делокругом и радом у истом коче напредак, да им се одузму из руку дата им права. Не бива од овога ни једно, ни друго. Закон је донесен 1872. односно 1888. г., те је школа укалупљена добро пре четрдесет једну, односно пре тридесет пет (у Хрватској и Славонији) као да се за толике године у нама и око нас није ништа променуло. Зато није ни чудо, што тако укалупљени нисмо могли много крочити напред. Рекох, дакле, да принципијелно нисам против тога, да се школа декорише са

нестручњацима, т. ј . људима из народа, који је издржава, те њиховим учешћем у спољашњем н унутрашњем животу школе, јер знам, да то многима чини радост. Познајем душу нашег народа. Свако ти ужива у прилици, у којој ће бити „чествован" у своме сокаку, селу или ма само од иајужег круга својих сусељана. Од тога „чествовања" имала је многа наша устапова материјалне користи. Корисно је и извући многе из оног више пута учмалог домаћег живота „међу свет и људе" као тутора, презеша, члана школ. одбора, црквене скупштине, општин. заступника и т. д. да можда чује и дозна за што-шта напредније. Посматрајте само једнога, који се ипр, довијнуо црквеног стола! Удесио се као прави господин. Погледа по осталима са неким поносом. Прегорео је и своју младост. Јесте ли се руковали са новоизабраним члановима црквене општине, школског одбора, општинског заступства? Јесте ли спазили онај скромно-стидљиви смешак на уснама, који изазива душевно задовољство, што је и он постао нека власт у своме селу. Јесте ли посматрали мале и велике пропале величине, када се изаберу други, да им, први после постану огорчена, непопустљива опозиција до истраге? Да, али то је и све. Задовољена је лична амбиција појединца, али идејн, којој служи дотпчна установа, није ништа користило. И, видите, Шоме је крива наша интелигенција, Да мало расветлимо ово иитање. Када са идеалне стране иосмотримо нпр. нашу автономију, она је заиста красна и велика народна тековина. Тако и автономију политичких општина, разних одбора и г. д. Да нам је било могуће завирити у душу састављача решкрипта, спазили би и у њој лепу слику о нашој автономији, на раду у црквеним општинама. Ови су замишљали, да ће и у оном најзабитнијем селу чланови цркв. скупштина биги најодабранији ратари, те ће се на иотима саветовати о добру и напретку своје цркве, школе, привреде и т. д., те да ће црквене општине бити вентил, кроз који ће у село, у сваку