Школски гласник

Стр. 241.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 14.

је свеукупно учитељство, одушевљено његовим радом и истрајношћу, прогласило његов „Школски Гласник", својим званичним органом. Ја не верујем, да је врли покојник свога века доживео веће и лепше сатисфакције за свој труд и рад. Али, ту се уплеће и опет оно несрећно „али!" Учитељство се разишло са те велике скупштине, па је упутивши се у свакидањи свој рад, мало по мало заборављало, чиме је обвезно том свом новопроглашеном органу и према његову вредну и неумориву уреднику. Истина Бог, од тога се доба сарадници чешће јављају, ама претплатнпцр1 исто онако слабо, или још горе, него до тога доба. Уз то, када је питање „Школског Гласника", излазило пред поједине среске зборове, нађоше се по неки смутљивци, који рачунавши на малодушност и непојимање, употребише згодне моменте, те пречише, да се решењу митрополијске учит. скупштине, — које је свакако нада свима другим решењима, прибави чврста легална основа. Шта внше, неки председници среских зборова по положају, насилно скидаше с дневног реда питање „Школског Гласника", јер бајаги не спада у званичан делокруг среског збора. То је покојног Ђуку заболело, али га тешише његови пријатељи, који истрајаше уз њега и његов „Школски Гласник", аЂукаје тада великодушно опраштао и онима, јер: „не знадоше, гигпа чинише !" Питање „Школског Гласника", није све до данас уређено према тежњама митрополијске учит. скупштине, само за то, што рад наше автономије од горе па до доле и обратно, не додирује ни у колико унутарњи живот својих просветних раденика. На прилику, данашњи врховни органи автономије, отворено запостављају решења чак и једног сабора у питању црквено-појачких дужности; монополишу и намећу учитељству на милост н немилост рђаве књиге и остале приборе; за приређивање нових и не хају; а увађање добрих и опробаних, прече;

што те власти, стр&го наређују учење и полагање испита оспособљења из појања и црквених правила у препарандијама на прост захтев једног обичног катихете, а овамо ни прстом пе макну, да се те препарандије, према модерном духу времена реорганизују. Све то, зауставило је и зауставља и оне најближе пријатеље пок. Ђуке и „Школског Гласника", у регулисању тога питања. Покојни Ђука, први је, који је баш на врелу највиших управних власти искусио сву горчину нерасположења оних, који у просветном животу, ведре и облаче. Његово делање у епархији, а по томе у Школском Савету, нанело му је много горчине и бола, те је више пута у друштву питао и нас, а и себе сама: „Шта им је Боже, школа и учитељство криво?"... Неуморни друг Ђука, осећао је потребу еманциповања шкбле и учитељства из руку непозваних. У тежњи, да то постигне, посветио је сву душу и све умење своје том раду па, и ако то није извео код велико и маловласних органа автономије, постигао је код учитељства, које је мужевношћу његовом ојачано, стало на своје ноге. Знамените године 1910. на митрополијској учитељској скупштини, отресло се учитељство бесмислених веза са радидикалном политичком странком. До те године, та је странка готово утопила у се свеукупно учитељство, па интересе овога, а још више школе, баш у оно време, када је у автономији била свемогућа, посве запоставила својим партајским и личннм интересима, неких својих истакнутијих личности. Од 1910. године амо, учитељство стоји окупљено око свог органа и уз позив у народу, не служећи слепо ни једној политичкој странци као дотле, које су га редовно уважавале док им оно одано робоваше. Колико је пута сиромах пок. Ђука говорио: „Та кад смо ми вође народа, од куд да нас људи, разних странака, више пута са сумњивом спремом, предводе!