Школски гласник

Вр. 17.

ШКОЛСКИ ГЛЈ1АСНИК

Стр. 300.

Возвести печапни часи Отзивом брегов сремских. Что в' гроб лијем каили слезнп, Груду влагајем черну, Васили, блаженој бездни Иденх, незнави аа скверну. За слатких чад питатеља Мук, пот стројише ти ток, Но им злати учитеља, Твој строгп недаде рок. Чисти друже! Памјат милу Сердца паша зиждут ти, Слез и љубве наших склу, Сјени твојеј дајем вси! Биди се, да су ученици прве српске учптељске школе морали савладати добро „словенску граматику" и да су моралп знати п правила поети&е, јер су пх се строго држалп. Но крај све педаитерије у том, избија нежно осећање чисте другарске љубавп, изражено нравом песничком топлином. Дабпје чптаоцп боље разумели, доносимо је у слободном српском преводу. Дакле нам Васиљ умре! Што чујемо у земљи туђој? Зар судбина наду да пам сатре? То ли је зар удес добрих људи! Тука. материнска-п сузе. Љубав је саставила Да те траже, алп где! Стаза јо Далека. Ми смо ти мати, ми другови. Носи Дунаве гласове Наших нарицања надгробних, Објави нам жалосне часове Одзивом брегова сремских: Како у гроб лијемо капље суза Грудву бацамо црну; Васиљу, у блажени бездан Ти одлазиш чист и неоскврњеп. За раниОца слатке дечице Ти си се мучио н знојио у животу, Но да она добију златног учитеља, Не даде им твоја строга судбинаНевшш друже, усномену милу Срца наша зидају ти, Суза и љубави паше силу. Сенци твојој дајемо сви! Ирештампавајући ту песму, уреднпцн је иропраћују овом напоменом: „Сочиненије њино, аки иерви плод педагогическог сербског сада, читатељима пашим зато саопшчавамо, што нам оно надежду и утеху училишча исто толику подаје. Како красно, како нежно други друга свога оплакују! и, како лјепо чувствованија своја изражавају сваки из стихова више поменутих видети, но тко их довољно похвалити може! Како би се мајха српска горко и сито над

њима наплакала, да су нх слушатели истн педагогически, на сербском језику издали! Какву би услугу књижеству србском учинили кад би сочиненија своја у будушче на језику свом матерњем пздавалп!" 1 Димитрије Давидовићу, сав Србине, тн си заморен радом за напредак свог народа и умро, не дочекав, да се у српску Учитељску Школу за наставни, уведе српскн језик. Да се то изврши, морало је проћи пуних четрдесет година. Странпутица одводи у лавиринт, пз кога се мучно излази на прави пут! Годпне 1814. пред ускршње празнике свршили су ђаци прве учитељске школе трећи семестар. После првог учитељског испита у народ је пуштено 20 дипломисаних учитељских кандидата. Нп тај испит не могаше проћи без свечаних церемонија оног времена. Два најбоља ученика водила су диспут (препирку) са својим наставником Димитријем Исаиловићем нз педагогике, а друга двојица из методике. Обе те диспутације издао је Исаиловић у нарочитим књижицама, и то, прву, под насловом: „Предложенија дјетовоспитанија, или наука дјетоваспитанија", а другу: „Предложенија методике", либо начпнп наставленија школског". Тај диспут је бпо дијалог између наставника п кандидата, који су готове одговоре напамет рецитовали. Обе раснравице штампане су п на крају „Педагогике и методике", нрерађене ио Нимајеру а издане 1817. године под насловом: синоптически екстрат и т. д. (Свршиће се.)

Из автонодоије. (Крњење учитељских права) Сву заштиту п сав живот свој, налазио је наш народ у овим крајевима у народноцрквеној автономији, која му је загарантована кр. рескриптом и толиким одредбама и патентима. Народ је за то средиште и изворживота свога, залагао и залаже сву снагу своју, да се заштити од разних нападаја протпв имена и вере, — својих највећих светиња. Народ је сваки пут дизао свој глас и улазио у борбу иротив оних, који му автономна права било крњише, било газише. Та борба, беше 1 Новине Сриске, 1814, бр. 69.