Школски лист

шшсгажт.

БрОМ 4. У Будиму 10. Фебруара 1864. ГоД. VI.

Свештеници н шнола. Има лјоди кои вичу ка свештенике, да се о школи слабо брину, да неће нит маре да е надгледаго и уобште да ову страну свое дужности наивећма занемараваго. бли ово истина ? — Од лгоди кои тако говоре има их много кои !\а нашу дркву и свештенство наивећма мрзе, па само зато и говоре, а другчие се неби никад школе ни сетили. Нвима е трн у оку, што е школа са црквом споена, н од пакости би свашто учинили, да их почупаго. На те кећемо ни да се обазремо. Ал има и други, кои школу и свештенство поштуго, кои нипошто ннсу ради почупатн их, н само из лгобави према цркви и школи уздишући говоре: „Кад би се свешгеници само мало више за школу заузимали и мало више учител! пазити хтели! На ове гласе иесмемо немарни биги, они нас примораваго ствар ову озбилвние разгледати и видити ел' нстипа, да свештеници свое дужпости у погледу школе и учитела занемараваго, да несвршуго оно, што се од ш>н праведно исчекивати има. Укор оваи ако е истинит онда е и тежак, али и вредан, да га своиски прегледамо. И ћу овде само о одношенго свештеника према школн говорити, почем е о одношенго учнтела према свештенству и цркви у листу овом већ впше реда реч била. У овом говору нећу ништа измишлати, но само оно навести, што е свуд за истину припознато и што из устроиства цркве и државе сало по себи исходи. Одношен1> свештеннка према школи означено е већ у одношенго цркве према школи о чему е такође већ реч била. Црква као телоХристово нма од н^ћга као главе своеналог на дужност н право све свое чланове пазити, нви добром и правом раном питати, у свима побожност неговати и нви душевним оружем толико наоружати, да могу свако иеприлтелвско насртанћ одбити и одр4