Школски лист

— 146

матером, мора своју дјецу да васпита, да јој не достаје времена за туђу, да два пос-ла апсолутно у једно вријеме ие може радити. Добро, то је у неколико истина; ал' молим ја вас, не показују ли се све те нромјене и код учитеља ? Није ли и он пред своју жепидбу у пеком стању, да је са свим неспособап за умнп рад у школи; и пије ли он и опда песпособап за тај рад кад жена његова мора дз одужи дуг природн ? На и као отац не ће он пустити сав терет на матер око дјеце - он је „отац", у његовом срцу л>убав је очпнска. Особито, кад учптеља поспу дјецаа „трошкови стану расти, а дохотцн су непомични" — е, да ли отац-учитељ може радити у школп оппјем расположењем, које се од њега захтпјева ? Није лп све то тако, то се опда слободно може пзвести закључак, да смо ми људи без срца и осјећаја. Ну, можемо ли ми против прпроде ратити ? Човјек без тијех „мана" пе би био човјеком. Необорива је истина, да настава тијем много претрпи, те ако би жељели, да она иде „но нравилу", морали би образовати учитеље и учитељице као посебну касту људи, који нити би се смјели женити нп удаватп који не би смјели имати никаква дијела у оићем друштвеном животу, који би моралп бити само школини и ничији, искључиво ничији други - морала би срца тијех људи бити на школској скамији а не у грудима! Та немогућност требала бп да се оствари, друкчнје је излишан разговор о „правилној настави у школи." Особито ако се учитељица уда за учитеља (што су наше учитељице добро схватиле) онда школска настава ие ће толико штетовати ; јер за вријеме отсуства жене-учитељице побринуће се муж-учитељ, да је замијени, прем у том случају (ако па име оип мора ирироди да одужује), и ако кратко вријеме, и оп је песпособаи за паставу; ал' онет „настава ће бпти." Но у многим (ал' ријеђе) случајевима, учител,ица је удата за неучитеља. Овђе ће настава „врло мало" штетовати, само ако има учитељ, да замијени своју колегиницу. То је све у „прве дапе" удате учитељице; али сад настаје питање о „матерама — учитељицама." Мнење, да матере учитељице нијесу способие за васпитање туђе дјеце, већ и само искуство побија. Срнкиња, васпитана учитељица, одана своме нозиву, и јест с том намијером учитељицом, да номогне својим сестрама, које не могу апсолутно своје дјеце васнитати онако, како треба. За то управо и јест