Школски лист

полонлј учитш жт нлстлвном прошиу слдабе школе. (Предавање М. Петровића, читано у X. главној скупштини хрв. педагог. кљиж. збора.) Кад каква установа дође до неког стеиена свога развитка, онда је врло поупно и корисно, да се назад погледа иснитујући на иутеве. којима је та устапова развијајући се ходнла. И нутник, који је путовао кроз иределе, које није пре иознавао, радо се осврће на стазе, које је прошао. Често оп тада види, да је и краћим иутем могао до своје цељп да дође и да је можда остављао незнајући на страну и такове цеете, које би му више користн донеле, него гдекоја од оипх, којима је ишао, а које бејаху сасвим безкорисне за цељ љегова путовања. Жали тада путник за изгубљеним временом п за нриликама, што их је пропустио, али се пајпосле утеши чињеницом, да је варање и блудна неизбежни артибут свега човечанскога. Колико њих излазише му на пут, једни да му послуже, други да га омету, на колико раскршћа морао је он да стане, те да ломи главу, куда ће и шта ће. Тако има сваки иут своје неизвесности и благо путнпку, који га нрође са што више користи а са што мање штете ! И наша школа је, велештована господо, као неки путник. Пут њеп води из садањости у будућност, која се непрестано пред њом одмиче. Никад да јој лице сагледа, а неданпмице мора за њом. Колико пута мора она да застапе на том неосветљеном путу, да се разабере, иде ли заиста будућности на сусрет. Што пута дође она до раскршћа, незнајући шта ће и куда ће Излазе нред њу добрп пријатељи, зваип п незвани, знани и незнани. Сваки би да је упути, сваки би да јој каже најбољи нрпвац. Што пута стојалз је школа на таком раскршћу и што јој пута саветоваху: овамо и онамо ! Ту свећенство: Овамо је спас, — тамо државници: Тамоје срећа! Ту машу научењаци: Овамо је светлост, — онамо војништво: Тамо те чека победа! Трговци зову на једну, занатлпје на другу страну. Правници довикују: Ово је правн пут, — лечници зову: Тамо је извор снаге! Уметник би хтео, да је поведе овамо, ратар је вуче онамо. Шта пута морала је сирота школа под унливом толпких саветодаваца да се упути на цесту, која ју је од њене цељи удаљавала, те је морала опет да се враћа на раскршће, на ком је заведоше, да бира нову стазу, стазу нраве будућности.