Школски лист

— 68 —

је чуство поштовања. Така деца поздрављају оне, које морају и док морају. Интерес их је већ ухватио у евоје канџе и поздрав је ностао лаж. Кад така деца пређу из основне школе у гимназију, неће више да поздрављају ни своје бнвше учитеље, као што су зацело већ многи искусили. Може ли том злу школа на иут да стане ? Сама она не Али што може, то је, да зло зауздава Баш у доба кад пронадају добри обичаји има школа велику задаћу, да внсоко диже заставу морала. Учитељ несме да пропусти ниједну прилику за снажење чуства поштовања у својим питомцима и кад се то за рана у њима утврди, сачуваће га они на своју срећу и као младићи и зрели људи. Где се на то пази као што треба, ту деци лена дужност поздрављања пеће битн нпкакав терет. Поклањајући пажњу другима поклониће ју и други њима, те ће им се отворити пут у друштво, у ком треба временом да раде и у ком ваља да постану и сами уважени чланови. М. II. ШКОЛСКЕ ШТЕДИОКИЦЕ. I. Лоше материјално стање нагнег народа изазива мисао о гитедња. Појам штедити криво се схваћа у нашем народу, јер га истоветише са нојмом цииијашлук. У нашем народу није баш одомаћена врлина штедљивости и наш човек долази обично на мисао штедити , кад је у великој кубури, ако иначе није позната ципија; то ће сваки знати из искуства, а лако је онда закључити, зашто се и нама сада прохтело писати о оснивању и завађању школских штедионица. Наш народ збиља пронада материјално, пак и морално. Ова тврдња није чедо баш ни најновијих дана, она је морала побудити „Матицу', теје ова изазвала писца књиге: „Зашто наш народ у Аустрији пропада," а то беше већ 1867. год. — У тој књизи су подробно обележени моменти, који осакатише народно благостање. Школа треба и мора чинити своје зарад среће и бољитка народњег, који школу, т у круну свију друштвених установа издржава. Школа имаде и широко иоље за рад у томе смеру и правцу, опа је и радила, усађујућ врлине у млађана срца дечија, али гле слаба успеха/ Шта је томе узрок ? Ја бих рекао: домаће је васпитање томе узрок, но и нама учитељима ваља пазити, да нисмо виновници тога неусиеха, или да га нисмо можда и нехотице нотпомогли. Против моде, тога старога душманина народњег благостања, морају учитељи, а нарочито учитељице устати свом збиљом, и то не само речју, него и делом. У скупштинама и конФеренцијама нашим, на беседама, селима и другим јавним, крштеним и некрштеним забавама, пролетила је многа бомбастична о раду, вредноћи и штедњи, против моде и расипања. Сви ми знамо и говоримо какви треба да будемо, пак да за углед и деци и народу служити узмогнемо, али тако, као што говоримо —