Школски лист

— 325 —

језику. Српскп краљ Милан, цеиећи шегове заслуге за натпу књижевност, одликовао га је пре две године таковским крстом већега степена. а сада је, како чујемо, наредио, да му се смртни остатци о државном трошку пренесу у Београд и тамо сахране. А гато је најсјајнија заслуга Ђури Даничићу, то је опа духовна копча, то је наука, којом је он као неком мађијском снагом а са класичком мирноћом, каква приликује таквој великој помисли, без таште дијалектике и заједљивог кошкања, знао не само зближити него п неосетно а благодетно спојати два братинска племена, срнскн и хрватски народ! Нека и нама то буде углед, па нека се она клица, коју је он у евојим родољуб ним грудима нонеговао, његовим дичнпм споменом разгрејана, и даље развије у нашим срцима и разграна на срећу, дику п нопос нашега и свеколиког словенског иарода! Ја, који ове врсте пишем, изближе сам га иознавао. 0н је био сувише озбиљаи, и тако предан пауци и својој идеји, да га обичне наше партајске, кашто жешће страсти, пимало нису могле покренути са његовог сталног нута. Ради те идеје и науке, прегорео је — ка'но и великани наши: Доситије Обрадовпћ, Јован Рајић, Л Мушицки —, све обичне угодности жнво- , та. Остао је до смрти неожењен. У друштву му је, поред мушке озбиљности, било углађено и смерно владање, да га је сваки морао заволети и поштовати. Ко га је за савет, особито у фнлолођији, запитао, свакоме га је радо казао. Био је у евом послу прави стручњак, иа и вештак. што н јесте поглавпта оскудица у нас, јер се обично лаћамо више нослова, не пазећи, који нам природи и умној снази одговара, на тако ретко кад и изиђе од нас што потпуно. Али је Данпчић у свом књижевном раду тако био савестан и што 'но веле, скрупулозан. да би се тешко кад и на захтевање одлучио, да каже своје мњење у другоме чему, што не пристаје у врсту његова рада, премда је по свом женпјалном духу био свестрано изучен, да је мпогом и старијем научењаку нашем могао зрела савета дати, нао што се то зби са Караџићем н Светићем. Њега наш свет из Хрватске Славонпје одликова, те га посла на наш народни сабор 18<>9. као саборског нослаиика. Али његова нрпродна смерноћа, збиља научењачка пе могне га задржатн у жизој вреви партајске борбе Оп више пе дође на сабор, али за то, док други сународници његови трошише своју снагу, кашто у неплодним партајским борбама, и ту тражише своју славу, он се зарони у