Школски лист

— 367 —

једне стране, а с друге стране, што управо гл. узрок беше, јадне материјалне околности — дакле црна сиротиња, која му је, кано крволочна иијавида непрестано сисала душевну и телесну снагу — све ове невоље нринуде'га, те напусти ову мисао и врати се натраг у Карловце с намером, да живот свој иосвети племенитијем и узвишенијем раду, што је и благој природи његовој одговарало, он се дакле упише у Богословију. У заводу овом он је од првога дана па све до носледњег часа владао се најпримерније, он је вазда био најодличнији међу одличнима. Тачно похађање цркве и школе то му је највећа брига била, од које дужности по речима гг. проФесора а и по властитом искуству другова својих за ово минуле три године ни једног часа изостао није. Ко познаје овд. околности и нонајвише ко је имао прилике да се изближе упозна са мучним животарењем и црном оскудицом, с којом се мили покојник наш кроз све школовање и нонајтеже за ово последње доба ђаковања свог у Богословији борио, тај ће само моћи оценити колико њега као редка ђака, толико и ону свежу јачину савести његове која га је вазда руководила у вршењу дужности своје. Наш покојник нам беше у школи вазда одличан и ревностан, у цркви побожан и смеран, на улици пристојан и учтив, према старијима стидљив и нонизан и па дому вредан и скроман, трпећи сношљиво и без икаква роптања, заиста горку судбу своју. Можда ћу се и огрешити о чувство пијетета, ал нека ми оирости блажена сенка његова ако кажем, да је он у ванредно брижном неговању богоданих му узор-врлина, с којима обилато располагаше можда и нретеран, да не речем јединствен међу другови своји био. Овако врсна ученика није скоро карловачка Богословија имала (многи од пошт. грађана упоређују владање покојника нашег са владањем -ј- еписк. Каћанског). И тако ваљаног младића данас нестаде; тако примерна богослова изгуби наша Богословија. а тужни родитељи тако доброг и иослушног сина ! Па питам те шт. читаоче, зар да не обузме тешка туга искрена друга његовог или зар да му не груну сузе низ образе, кад помисли само шта се све догоди. До скора га гледасмо међу нама здрава и румена ; до јуче тако рећи слушасмо, како стојећи за певницом, умилним гласомсвојим слави и велича име Свевишњега; а данас га тужан, гледамо одоамртних мука измождена, жута и промењена — у мртвачком сандуку мртва отаружена ! Какав осетљиви ударац, какав ненакнадими губитак, та какве те шке и неизлечиме болове проузрокова нам неумитна смрт мила друга на шег Стевана ! Кад нам пред очи дође јединствена и редка слика узорита живота његова, у коме никад никог увредио није, кад се сетимо само ужасних натњи и горке судбе његове чисто нам се кожа јежи, као да нам се крв у жилама слеђава, та шиљаста студен нека чисто нам срце нара што такав младић у 26-ој год. живота, стојећи на прагу будућности своје и таман да, иступив из школе, уђе у нрави, практички живот, у коме би с једне стране уживао плодове големог труда а с друге стране би бедном оцу своме десна рука, утеха и иодпора био ; а њега ево кано коса мирисни цветак посече и у ладни гроб га свали грозна смрт. Дали има ср-