Школски лист

— 113 —

речи тог завршетка тога нека буду ове из дубине душе моје ; аманет вам, сестре, српско име и вера православна ! . . . * ❖ % 0 школском раду учитељица дало би се врло много писати. Он је тако многостран, да се с мало речи не да исцрпсти Но ја и несам био науман, да га расплетем до најситнија кончића, па да онда о сваком том кончићу на обашка говорим онолико, колико он по важности својој заслужује, већ сам га збио у најкраће потезе, а то за то, што ми је само то бпла намера, да предочим напшм учитељицама колико је важна позиција, на којој се оне већ с школским позивом својим у народу налазе, и шта се очекује од њих са позиције те, да раде с будућим народом. Међу тим, кад сам већ рекао, да свршујем са радом њиним у школи, хоћу сад да пређем на друго постоље позива н»ина, а то .је на делање им у народу. Но не на делање њиео, које би зар већ постојало, него које би требало тек да се развије. Колико је нужно, да је учитељ чешће у мушком делу нашега народа, где треба, да све своје умење, знање и овим сте чено искуство употреби, само да му бар најмање користити може, толико — можда још и више — нужно је, да и учитељица улази у други део народа нашег — међу Српкиње. Ово је дужност наша већ као Срба, а на посе још као учитеља и учитељица народних. Народ наш је сам себи остављен. Пријатеља, који би се напредовању и дизању његову радовали — ни једног нема, а као гладни гавранови, кад на пусто поље попадну, толико је душмана постојању његовом. Сви ови већ спремају канџе своје, да у првом згодном маху рашчуиају паћеничко и мученичко срце његово. Ова помоћ, све пријатељство, сва љубав, топла и искрена, на коју он сме да рачуна, та је од рођених синова његових. Само на њих сме он да упре очи, када се на невољи нађе, па кад тражи брата од помоћи. А оваких синова својих, које је он однеговао, које је он на рукама носио и спремио да буду носиоци среће, напредка и благостања његовог, таких синова би требао он далеко више да има, него колико би их се стекло, кад би најодсуднији тренутак дошао. Но он је већ навикао, да га се толике, токорс,- узданице и наде одричу, навикао је, да претрпи и највеће недаће, па мирно