Школски лист

129

њих тридесет година много стотииа учитеља и учитељица, научио их је и оспособио, упутио и послао, да уче и васиитавају младеж по свима крајевима, где се србска реч говори. Оп је творац нове школе србске. Он је творац свестноги за благо народа свог одушевљеног новог србско народног учитељсгва! Тако је и толико је урадио неумрли наш Натошевић за школу србску, за учитељство србско, за васпитаље и образовање младога нараштаја србског! Он је био пама и Амос Коменски и Песталоције и Гразер и Келнер и Кер и Дистервег наш. У њему једном усредсређене су биле све врлине најизврстнијих педагога. Он је као трудољубива пчела србска од ране младости па до изненадне смрти своје дању — ноћу трудећи се прелетао по књижевном пољу напреднијих народа и сабирао тамо медене сокове наука, које је у србском духу прерађене, речма и књигом обилато разсинао по народу србском.

ДР. ЕОРЂЕ НЛТОШЕБИЋ.

И опет удар тежак Сред тол'ких веће јада, И опет пуче струна Једног нам лепог нада. Тек Србин јадан дахн'о Од тешких старих рана, А гле већ нова зија Сред срца разтрзана. Са кула храма наших Циком се носе звуци, Ка' неке старе клетве Ил' боли и јауци. А па те тужне звуке Тресу се српске груди, Јер бага сад неста дива, Кад су ретки и — 'људи\ Ај, судбо кобна, клета, Недруго црна наша, Зар нас не мога минут' Бар ова горка чаша!? . .

Врх младе српске школе Застава с' црна вије, Са школом цео народ Суморно сузе лије. Он би да школу теши, Она би тужна њега, Ал' свака реч им ова Потоком суза бега. А поток овај тече Тамо где хумка с' вије Над црним, ледним гробом Срнског Песталоције. Па роси гроб нам драги, Па кваси земљу свету, А тужним шумом својим Проклиње судбу клету, Која нас тол'ко гони П шиба бичем студи, Која гроб црни прави Од јадних српских груди . . .