Школски лист

— 50 —

у Суботици. Отац му је био Лазар Стојковић адвокат, а мати Јелена рођена племенита Мразовићева, била је најмлађа кћи олавиог србског иедагога Аврама пл. Мразовића из Сомбора. Исидор је детињство своје провео које у Суботици, које у Сомбору код својих тетака оштроумиих и даровитих кћери Мразовићсвих: Александре и Анке, које су му заједно с родитељима врло добро домаће васпитање давале. Србску народну школу учио је у Суботици и у Сомбору. Први и дгуги разред гимназијални свршио је у Новом Саду, где су му проФесори били др. ђорђе Натошевић и Јован ђорђевнћ. У трећи гимназијски разред иређе у Будим, где је све остале гимназијске разреде као отличан ученик свршио и испит зрелости положио. После тога слушао је права на кр. свеучилишту Пештансксм п вративши се у Сомбор, изабран буде код суда овдашњег за хранитеља парница.Али он се најрадије бавио с наукама и лепим вештинама и сљедећи стопама свог деде великог Мразовпћа, — кад је народни Сабор 1870. иозвао отлпчне младе Србе реда ученога, да се спремају на страноземским свеучилиштима за проФесоре учитељских школа, већ као ожењен млад званичник, захвали на свом звању и са својом младом суиругом госпођом Јеленом Стајићевом отиде најпре у Цирих, где је један семестар на политехници слушао, а затим по дозволи Школ. Савета пређе на свеучилиште у Ллшиско, где је слушао предавања славног проФесора Цилера и других знатних мужева и после три године врати се у свој завичај са својом породицом, обогакен знањем и иокуством. Желио је, да постане реФерентом школским у Темишварској и Вршачкој дијецези, али му се та жеља не испуни и он проведе целу једну годину без службе. Тек 1874. године у јесен, када је оставком проФесора Јована Поиовића остало упражњено место једног редовног проФесора у србској учитељској школи Сомборској, изабран буде он од Б. Школ. Савета за проФесора србског језпка, стилистике и књижевности, земљописа и историје у овој школи, које је предмете предавао скоро 17 година најточннје и са великом ревношћу, тако, да изузевши један једини случај, кад је пре неколико година на укоп свог старијег брата Константина Стојковића члана кр. суда у Белику Кањижу ићи морао, никада нн једног часа од школе изостао није. Дужности своје проФесорске точно је вршио; с друговима је у љубави живио; са ученицима је благо и човечно, али ипак озбпљио поступао п умео их је вешто у добром занту одр.;^т.и; у домаћем животу служио је за образац вернога супруга,