Школски лист
— 13 —
и сметње читти, јер је и он сам рђаво васиитан, тада су посљедице овога обично врло тужне како по родитеље тако и по саму децу, почем из такове породице ретко излазе деца са непоквареним срцем н моралом. Родитељи су дакле са савешћу својом одговорни за васпитање своје деце, а само тада могу бити мирне савести, ако су уверени ; да су све могуће употребили, само да своју децу на добар пут изведу, или ти пак да се нису дали од каквих противних начела на странпутицу навести. Само тада могу мирно ступнти и пред праведан суд Свевишњега, јер новерен им талант на добро употребише. А да су родитељп заиста у првом реду одговорнн за васпитање, о томе се на сваком кораку уверити можемо. У првом реду загледпјмо у свето писмо, где ће мо измеђ осталог наћи: „Родитељсгсн грех троструко се казни". Које хоће да каже; казну за родитељски грех и унучад морају да нретрпе, јер наклоност злу насљеде од родптеља. Ночем роднтељи окорели у страстима, нису у стању својој деци добар пример дати, како би ова бољим путем пошла, јер тада би морали своју природу затајити, а ово пак стоји у великој душевној снази па и самопрегоревању, на чега врло ма лен број људи истрајностн има. Но признају ли где којн своје погрешке, те се старају да их бар у неколико и поправе, тада је следеће потомство већ боље; иа ако је и код овога воља к' добру, онда се са трећим и четвртим потомством, наклоност према злу већ тако збрише, да га ни у најмањем облику не насљеди, усљед чега нестане и узрока насљедне казне. За родитељски ненадмашни уплив при васпитању, служи нам н она народна изрека: „Куд' ће ивер од кладе", но још боље ова немачка: „У1е сНе АИеп 8ш&еп 80 2\?К;8сћегп сНе Јип^еп". Не казује ли ово са свим јасно ; какви су родитељи да су таква и деца, односно како их родитељи васпитају онака ће и бити? Та н може ли се замислити ; да један поштен и карактеран родитељ, лажу и некарактерна отхрани ? Или ти пак на пример противно, да један атеиста отац или мати васпита своје дете у религиозном духу. Ово је немогуће, јер своју природну нарав сакрити нико не може. Па баш ако се когод и против своје природе онакав показује какав није, као на пример непоштен — поштеним, ту своју притворност није у стању на дуже време одржати, пошто ће много пута долазити у сукоб са таким назорима, који су са његовом природом, жељом п склонопгку са свим протпвни ; усљед чега ће и