Школски лист

— 89 —

он га је спасао уза све моје слабости, он га је спасао уза све моје блудње. Дјело још постоји. Нека је на томе слава Богу! Оно још ностоји као Божије дјело; као таковс чудо је Божијега промисла. Као човјечије дјело није моје дјело, као таково дјело је нашега удружења. Оно је производ свега онога, што сте ви за-њ учинили од почетка његова. Оно је дјело велике љубави, велика повјерења, племените привржености, коју сте ми од почетка показали, оно је дјело тако дуга судјеловања у мојима тежњама, које је пратило много пожртвовање и многе тешкоће. Оно је производ многих талената, који су ми недостајали, многих снага, које нијесам имао, многих знања и многих вјештина, које нијесам имао. Да се изради требало је људи, чији је карактер управо противан моме. Требало је људи, који нијесу, имали мојијех слабоћа. Мој немир, моја живост, моје слијепо повјерење, промјенљивост моје воље, њезино вјечито уздизање на небо и падање на земљу, моје превелико кобљење на зло употријебљена повјерења, све моје слабости и њихово рашћење што сам старији бивао — све је то могло уништити моје дјело, да ми Бог није вас дао. Кад му захваљујем на чудној пажњи, коју је показао напрам мом дјелу, кад му захваљујем на очинском спасењу, тад захваљујем вама удружени пријатељи, на пријатељском спасењу. И кад у смјерности и скрушености свјестан слабости, којом сам више на супрот но у споразуму радио са промислом Божијим, који управља мојим дјелом, кад овога свечанога часа пред вама обећавам небеском Спаситељу мога дјела, да ћу се достојнији показати његове доброте, тад обећавам и вама, удружени пријатељи, — пуном свјести, да сам са својима слабостима често на путу стајао вашем бољем утицају на моје дјело, но што сам га унапређивао — обећавам овога свечанога часа, да ћу боље пазити на моје слабости, да ћу се вавијек савлађивати и да ћу у свачем заједно с вама радити на оваплоћењу велике мете мога живота. Пријатељи, драги племенитиљуди, ми смо удружењем оно, што смо. Бог, који нас чува, нека уздржи везу наше удружене привржености, то је риједак случај, да је удружење наше сиротиње и нашега пожртвовања тако дуго постојало у себичном свијету, који сваким даном трга везе човјечије природе. Оно је подигло многа срца човјечија к обновљеној вјери на божанство, на вјечност, која је у човјечијој природи. Хоће ли моја слабост, хоће ли ваша слабост растргнути ову везу. Да нас Бог од тога сачува! Не, не, овога свечанога часа завјетујмо се по ново, да ћемо бити вијерни