Школски лист

— 152

тако удесити могао, да у иотпуном смислу одговори и потребама каших школа па и околностима у којима се оне у данашњем добу налазе. Слављеника су присутни учитељи одвраћали од те намере за овај мах, јер тај дан ваља у правој учитељској слави да проведу, разговарајући се пријатељски један с другим и спомињући оно доба и оне догађајеве, у коме живише, и које преживише некада као ученици ове српске учитељске школе. Према томе је саветовање о новом наставном плану са присутним учитељима отпало. И при овом растанку са слављеником сваки је собом понео тврдо уверење, да је овај неуморни раденик на пољу нашег школства заиста иеуморив пошто и на дан прославе своје, хоће више часова да проведе на напредак наше српске вероисповедне школе.

На дан прославе у вече, приредила је приправничка омладина у почаст свога управитеља — слављеника , беседу са игранком. Већ у 7 часова у вече жураху се гости и све отличније местно грађанство у дворану „Ловачког рога", где ће се ова ретка светковина наставити и окончати. Не потраја дуго, па ево и слављеника, где окружен са својом породицом долази и заузима своје почасно место, те када се и остали гости — којих беше пуна дворана — искупише, отпоче програм беседе и то овим редом: 1. Лролог од свагдашњег поштоватеља слављениковог а даровитог младог српског књижевника и примерног учитеља голубиначког г. Милана В. Мариног , који је за ову славу исти пролог и ако слаб и болешљив, али ипак радосно спевао. Ево тога лепог пролога у целости:

Б Е С Е Д А.

П р о л о г.

1.

Беше некад полутама У њојзи се народ крио; Без просвете које био, Тога није дух времена Нит, штитио, нит ? штедио, Него га је немилице, Осетљиво, љуто био!

То осећа и наш народ Им'о ј' школа, али мало, И то мало изанђало, Изанђала стара здања, — Није био храм то знања, Живи извор васпитања. —