Школски лист

— 156 —

свака васпитања и наставе; у љубави школи и омладини, у преданости науци и најпосле: има ли он стрпљења да призната педагошка и методичка начела у пракси извађа. Ако је истина да се песник рађа и да је сваки дар „с више" онда је још већа истина да се прави педагог родити мора. Ова истина се показује у историји педагогије, као неки неумитни закон, који успркОс вољи и унапред смишљеним плановима човечјим, у облику одређена иозива на видик избија. Сетимо се само како су најчувенији педагови у младости, сасвим нешто друго учили, да се сасвим нечем другом у животу одаду па, — опет морали бити оно што им је судбина одредила. Тако је Песталоци слушао права и учио богословију да буде свештеник ; славни Русо је био бакрорезач и музичар; Базедов беше Фризерски шегрт а затим богослов; Хербарт филозоф и уметник у музици; генијални отац напредније педагогије, Коменски беше свештеник; па и од наших српских педагога, Урош Несторовић бејаше правник и званичник; неумрли 3)орђе Натошевић доктор медицине, а наш високоуважени слављеник од мале малоће жуђаше затим, да се ода свештеничком чину. Па како је овај закон у виду судбине и на живот нашег слављеника пресудно утецао, о том држим да ће се свак уверити, ако примером покажем с каквом се истрајношћу слављеник наш правца држао који намишљену позиву његову вођаше. Кад је високопоштовани слаиљеник 1850-те године свршио филозофију у Пешти, оде у Карловце да се у богословију упише али због свога врло слаба здравља не могаше бити примљен. Потрешен овим неочекиваним удесом, обрати се на ГГлатона Атанацковића, владику, који га већ дотле, као одлична ђака и писца по јавним листовима, добро познаваше, те му овај даде дозволу да може богословију приватно слушати. Спремајући се савесно за полагање испита, пријави се слављеник у своје време архимандриту Каћанском, који га, као из разговора, испитиваше о најтежим догматичним стварима и видевши у кандидату потпуну верзираност, пошље га с ирепоруком Никанору Грујићу. Никанор се тако исто похвално о њему изразио. Сад нашем слављенику ништа више на путу не стајаше да тежњу своју остварену види, ону тежњу, којој је он све своје време, труд и све радости млађана доба вољно жртвовао. У пуном уверењу постигнута успеха, замоли патријарха Рајачића за дозволу и рок полагању, што му овај после малог затезања и даде приметивпш само, како би му немило било, да му који од епископа, а можда и