Школски лист

— 164 —

умилним певан.ем све присутне присвојила и очарала. По свршетку песме, пљескању и одобравању не беше краја дотле, док ју није цесу изнова поновила. Живеле! 5. Увеичање венцем иризнања и славе. — После четврте тачке овлада двораном међу толиком силесијом искупљена света нема тишина. Сваки осећаше да сад наступа најсвечанији тренутак данашњег славља. — На подијуму се указаше две приправнице и са пуно поштовања изађоше пред слављеника, узеше га под руке и одведоше га на приправљено седиште на подијуму. У часу за тим опколио беше слављеника венац његових ученика и ученица. Једна између њих и то гђца Исидора СекулиКева стуии пред њега и предаваше му диван сребрн венац овим речима: „Поред безбројних жеља и искрених поздрава — који Вам здраве овај празник, овај свети дан после четрдесетгодишњег мучног, тешког и напорног рада, који Вам уздижу истрајност, гвоздено стрпљење и душевну снагу, којом сте обарали све нрепреке и §ј сметње на трновитом и запуштеном путу школскога напретка, који Вам узносе одушевљење и ревност, да се српска школа дигне, да и њој сунце сине, да открави ледену кору, која је њеном развитку сметала; који Вам довикују: Слава Ти неуморни радениче, хвала Ти на огромном труду и пожртвовању, које си српској школи, српском аманету, сриској деци принео; хвала, Ти на тешком труду, којим си народу приправљао учитеље, српске нросветнике, спремајући их достојно за њихов свети позив и које си мудром поуком и очинским благословом у живот пуштао, —• покрај свега тога примите овај дарак, који је према огромноме раду, што сте на жртвеник српске просвете принели, и сувише мален и незнатан, али је зато ипак знак најискреније благодарности, оданости и поштовања према грдним заслугама, које су се гомилале пуних четрдесет година, за дуго време, које сте сво посветили узвишеном позиву своме, напретку српске школе, душевном благу српске младежи, обделавању српске просвете и књижевности, благу и напретку народа свога. Хвала и слава нека је трудбенику, неуморном и вредном раденику, коме узвишено одушевљење за срећу и напредак народа свога беше идеал, који не даде, да му телесне снаге ослабе; слава нека му је, док /је школа, док је учитеља, док је народа српскога!" На крају ових речи, захори се целом двораном громогласно и дуготрајно живео слављеник!... Сада тек настаде необично леп и дирљив призор. Његова ученица гђца која му венац предаваше стаде