Школски лист

— 202 —

свечани чланчић на првом месту листа, у коме с пијететом признаје: како је слављеник узорним животом својим, вредноћом и одушевљењем за православље и Србинство живи иример учитељству српском; а у 48, броју надовезује и вели: да је Никола 3). Вукићевик прави апостол, који свугде и свагда без увијања и околишења јасно казује колико му је мила, колико драга народност, колика брига за све Сраство и аравославље\ - ,,Сраски Сион " у 44. броју од 31. октобра 1893. кличе: како се у добри час Вукићевић у Сомбору задржао и како је добра срећа српске школе хтела, да свршени богослов не обуче ни свешгеничку мантију ни калуђерску ризу, већ се прихвати неблагодарнога а толи спасоноснога поља те поста уз Патошевића препородитељем српоке школе. И заиста у овом магловитом и суровом времену, у ком се врлине и нрава заслуга не поштују, као мелем пада ојађеној души српској Вукићевићу приређени јубилеј, те нам се чини да зрачак наде на боља времена пробија студ и маглу нашег несретног доба, те ће Бог погледати на свога Србина и начинити од њега оно што треба и да буде. — ^Восанска Вила " у једном броју свом месеца октобра о. г. донела је из пера уредникова један врло леп чланак у славу нашег дичног педагошког Нестора и четрдесеггодишњег слављеника. Уз чланак је приказан и лик слављеников. Од журналистике из Србије најтоплије је пропратила прославу „ЂудуКност" ■ у броју од 21. октобра 1893. у допису из „Војводине", у коме се из Сомбора јавља, како је син поноситог Сомбора, 40-годишњи учитељ учитеља г. Никола 3). Вукићевић просл/авио на свечан начин уз искрено учешће многих његових пријатеља И поштовалаца и с оне и с ове стране Саве и Дунава своју четрдесетгодишњицу рада плодног и обилатог. Како је из учитељске школе под његовом руком изагало близу хиљаду просветних апостола, којима Српство за просвету много дугује; — и најпосле „Сриска Застава " у Београду у нотици: Славље у Сомбору , жели: да г. Н. Т). Вукићевић још много година послужи на славу српског имена, упућујући српско учитељство стазом, која води у живот; а учитељству српском жели, да се угледа на овога скромнога раденика на још запуштеној њиви српскога народа. Кад је и народ и новинарство српско, као орган јавнога мњења, дало израза признавању заслуга таком одличном мужу, није могла ни српска школа заостати а да и свој глас не уплете у славопој Нестору педагошке књижевности и оцу учитеља српских.